Najnovije vesti vezane za KK Crvena zvezda, KK Partizan ali i ne samo te evropske klubove stižu iz Amerike. Donald Tramp, predsednik Sjedinjenih Američkih Država, za to se pobrinuo.
Ono što se događa u svetu sporta, a čega mnogi u Srbiji tek ovih dana postaju svesni, je jedna istorijska prekretnica.
Toliko velika, da čak i američki predsednik mora da interveniše jer „ovako više ne može“.
I, da biste u tu priču uplovili, možda je najbolje imati konkretne, lako razumljive primere.
Počnimo jednim detaljem iz Srbije, jer je ona, paradoksalno, među boljim ilustracijama globalnog problema o kome se danas priča (i) u Vašingtonu.
Mika Murinen je finska košarkaška nada visoka 210 centimetara, nadimka „Slim Isus“, sa rasponom ruku od 220 centimetara i atleticizmom kakav se retko viđa u Evroligi kod devetnaestogodišnjaka. Partizan ga je doveo sa velikim ambicijama, nadajući se da će, valjda (a sasvim opravdano) možda postati „novi Jan Veseli“. Svi preduslovi su bili tu: slavni klub, dobar trener, a Željko Obradović je tad vodio crno-bele, i supertalentovani „klinac“. Bilo je tu i obostranog razumevanja da će finski mladić ostati tu samo godinu dana, ali su se „grobari“ sa pravom nadali da će saradnja potrajati dovoljno da se oni „obrisi Veselog“ vide na delu. A onda – em je Obradović otišao, zamenio ga je Đoan Penjaroja, em je Murinen u Evroligi odigrao svega šest utakmica, sa prosečno skoro beznačajnih 0,2 poena po meču. Penjaroja je bez okolišanja rekao ono što mnogi istinski ljubitelji košarke misle:
– Murinen ima potencijal, ali to nije dovoljno. Ne možete postati igrač samo na osnovu ‘hajlajtsa' (snimaka najboljih poteza).“
Krajem aprila 2026, Mika Murinen je uz direktan prenos na Instagramu saopštio svoju odluku: Univerzitet Arkanzas, trener Džon Kalipari, NCAA koledž košarka. Time je Partizanu iz ruku izvučena perspektivna karta na koju je igrao „na duži rok“ – a Arkanzasu stigao momak zahvaljujući kome sada poseduje najbolju „regrutnu klasu“ u čitavim Sjedinjenim Američkim Državama. Kako je to moguće? Dobrodošli u svet NIL-a.
Šta je to NIL, zašto je (sve) pokvario i kakve veze Tramp sad ima s tim?
NIL je skraćenica za „Name, Image, Likeness“, što je pravo sportista da zarađuju na osnovu svog imena, lika i identiteta. Do 2021. studenti-sportisti u Americi nisu smeli da primaju novac za reklame, ugovore sa sponzorima ili promociju proizvoda. Tada je Vrhovni sud stao na stranu sportista, a NCAA (Nacionalna koledž sportska asocijacija, odnosno krovna sportska organizacija u SAD za univerzitetske sportove, kao FIFA za svetski fudbal, ili FIBA za svetsku košarku) morala je da popusti i dozvoli zarađivanje.
Rezultat tog popuštanja usled odluke američkog Vrhovnog suda?
Danas talentovani košarkaši mogu na koledžu da zarade na stotine hiljada, pa čak i milione dolara kroz NIL ugovore – novac kakav nikad ne bi mogli da vide u Evropi u tim godinama. Uz to je uveden i „slobodni transfer“: student-sportista može bez ikakvih ograničenja da menja univerzitet, iz sezone u sezonu, potpuno slobodno, tražeći bolju ponudu. Mogao je i ranije, ali bi morao da „presedi“ godinu dana bez takmičarskih nastupa, zbog čega se retko ko odlučivao na takvo gubljenje jedne od četiri godine igranja. Sada em menjaju „klubove“ svake sezone, em svaki put zarade „po milionče“ (neki i više). Amerikanci koji više od vek imaju tradiciju zdravog univerzitetskog sporta sada zbog toga „čušaju kosu“.
A posledica za evropski košarku?
Razorna.
Klubovi poput Partizana, Crvene zvezde, Barselone, Real Madrida i drugih godinama ulažu u mlade talente, razvijaju ih, daju im prve evroliške minute. a onda ih američki univerziteti „otkupe“ NIL ugovorima vrednim nesrazmerno mnogo u odnosu na ono što evropski klub može da ponudi osamnaestogodišnjaku. Murinen je samo jedan u nizu. Pre njega, isti put prošli su brojni evropski talenti.
NCAA: Moćna, ali zavezanih ruku (zbog čega je i Tramp morao da reaguje)
Da stvari ne bi bile tako komplikovane, postoji pomenuta organizacija NCAA, telo koje treba da upravlja koledž sportom u Americi. I teorijski jeste upravljalo, decenijama. Ali danas je NCAA u nezavidnom položaju: svaka odluka koju donese može biti osporena na sudu, jer po američkom antimonopolskom zakonodavstvu organizacija sa dominantnim položajem na tržištu ne može da nametne ograničenja konkurenciji bez rizika da izgubi sudski spor.
I gubila ih je ovih godina, sistematski. Sudska presuda u slučaju „NCAA protiv Alstona“ iz 2021. otvorila je Pandorinu kutiju. Potom su usledili sporovi povodom NIL-a, pa povodom pravila transfera, pa povodom raspodele prihoda. NCAA je pokušala da uvede neki oblik nadzora nad NIL ugovorima — i odmah naišla na nove tužbe. Rezultat je ono što američki mediji zovu „Divlji zapad koledž sporta“ — sistem u kome sada novac teče maltene slobodno, bez ikakve kontrole, „sistem“ u kome se pravila menjaju iz meseca u mesec, od sudske presude do sudske presude, a univerziteti i agenti igračima nude ogromne sume od sponzora bez jasnih okvira.
Tramp, Sejban i „Velika popravka“
Tu u priču ulazi Donald Tramp.
Prvi čovek SAD je sa grupom poznatih ljudi iz sveta sporta formirao neformalnu radnu grupu koja treba da predloži novi okvir za koledž sport. U „sobi gde se to odlučuje“ nalaze se, među ostalima: legendarni trener američkog fudbala Nik Sejban, komesar NBA lige Adam Silver, bivša američka državna sekretarka Kondoliza Rajs i guverner Floride Ron Desantis. Predlog koji su zajednički skicirali predviđa stvaranje potpuno novog tela koje bi zamenilo NCAA, sa suštinskom razlikom: to novo telo dobilo bi „antitrast izuzeće“, odnosno izuzeće od antimonopolskih propisa.
Šta to konkretno znači? Ako NCAA, ili neka nova organizacija koja je nasledi, dobije takvo izuzeće, mogla bi da uvede nacionalnu regulaciju NIL-a, da postavi gornju granicu za zarade sportista, da standardizuje pravila „regrutovanja“ i transfera širom zemlje. Treneri i igrači mogli bi konačno da budu pravno vezani ugovorima, sa finansijskim posledicama u slučaju da ih raskinu. Uvedeni bi bili i limiti na plate trenera i sportskih direktora univerziteta, ali i zajednički medijski ugovori po konferencijama i nova pravila kvalifikacionih turnira za završnice.
Kao u svakom dobrom reformskom planu, dobrobiti i bojazni idu rame uz rame.
Pristalice ove ideje koju Tramp zagovara kažu da je reč o nužnom uporištu u trenutku raspada sistema: bez neke vrste pravne zaštite, NCAA ili ma koje telo koje je zameni neće moći da donosi odluke koje nisu odmah osporene na sudu. Poslovni model ne može da funkcioniše ako ga vode sudovi ili Kongres umesto same organizacije – to je argument koji iznosie i pravni stručnjaci. Uz to, ujednačena pravila značila bi kraj „divljeg zapada“ u kome bogatiji univerziteti privlače talente neregulisanim NIL ugovorima.
Protivnici, pak, strepe da bi pomenuto izuzeće od antimonopolskih ograničenja u praksi značilo čeprljanje po pravu sportista da zarađuju i mogućnost da univerziteti kolektivno postave „tavan“ na zarade atletičara. To bi maltene bilo vraćanje starog sistema, samo sa drugim imenom. Postoji i bojazan da bi takvo izuzeće poništilo učinke prethodnih sudskih pobeda sportista nad NCAA.
Nik Sejban – trener, legenda, lobista i „Trampov dobar drugar“
U pomenutom kontekstu, uloga Nika Sejbena je sve samo ne dekorativna. On je osvojio sedam nacionalnih šampionata u koledž-fudbalu, trenirao neke od najvećih igrača u istoriji američkog fudbala, a Tramp mu očigledno veruje dovoljno da ga postavi u centar reformske inicijative. Slavni trener je lično lobirao u Kongresu za „antitrast izuzeće“ i javno govorio o potrebi za jedinstvenim nacionalnim standardima.
Za razliku od mnogih političkih projekata koji su se pojavljivali u istoriji raznih država, a da su slavne sportiste gurali u prvi plan, Nik Sejben je zaista iskreno uznemiren stanjem u kome je koledž sport sada, a i on je direktna žrtva sistema kakav jeste, budući da je njegova Alabama, nekada „nepobediva“ (i kao takva magnet za najbolje igrače) sistematski gubila talente poslednjih godina zahvaljujući „transfer portalu“ u kome je studentu-sportisti sada vrlo lako da promeni univerzitet gde igra: samo se prijavi na taj onlajn portal i – svi znaju da želi da igra na drugom mestu. Neko će ga već angažovati. I dati mu koju stotinu hiljada ili milion dolara.
A u Evropi? (Čak 121 Srbin je već otišao u NCAA!)
Vratimo se na početak. Murinen je u Beogradu imao malu minutažu, dobio je i negativne komentare od trenera, ali na kraju nije otišao zbog tih komentara u Fajetvil u Arkanzasu, nego je dobio NIL ugovor kakav devetnaestogodišnjak u Evropi može samo da sanja.
Partizan je u tom poslu poražen dvostruko: izgubio je i supertalentovanog igrača, i reputaciju kluba u kome mladi talenti mogu da se razvijaju „kao nekad Jan Veseli“ (i mnogi, mnogi drugi). Istu takvu, surovu NIL-matematiku sada gledaju i u Barseloni, i u Real Madridu, sutra u Zvezdi, ili možda već prekjuče. Jer, samo u sezoni 2025/2026 čak 121 košarkaš sa srpskim državljanstvom igrao je u NCAA. Naravno, ne zarađuju svi milione, daleko od toga – mnogi igraju za stipendiju, da mogu da studiraju u SAD, ali sve veći broj njih ima „velike menadžere“ koji im omogućavaju NIL-zarade. Dok Evroliga i evropska košarka u celini postale su, praktično, „razvojni sistem“ za američke univerzitete — evropski klubovi ulažu u igrače, a NCAA ubere plod.
I, ne treba biti naivan, Trampova reforma ne rađa se iz brige za evropske klubove. Rađa se iz brige za stanje u američkom sportu, u kome se vek-stara tradicija o amaterizmu ruši, u kome bogati jačaju još više, siromašniji ne mogu da se takmiče jer ko će njima dati novca koliko ima, recimo, Oregon, kome su Fil i Peni Najt dali preko milijardu dolara? A pritom pravna nesigurnost guši i one sa dobrim namerama.
Ali ako ova najavljena reforma uspe, ako NIL bude ozbiljnije regulisan, ako limiti na zarade smanje finansijski jaz i ako pravila transfera dobiju čvršću strukturu, evropski klubovi mogu polako ponovo da postanu primarna destinacija za mlade talente. I to iz proste logike, u kojoj američka opcija neće biti „nesrazmerno povoljnija“.
Ako to ikad postane stvarnost, od novembra do „martovskog ludila“ u Fajetvilu će Arkanzas igrati možda ne pred polupraznim tribinama ali sa sa daleko skromnijom „klupom“, a „Arena“ u Beogradu će ponovo klicati nekom novom „Slimu“ sa severa Evrope, ili nekom novom čudu iz Sombora koji će duže oduševljavati publiku u Srbiji (i ne otići da igra za Francusku, kao jedan od najboljih NCAA talenata, Petar Majstorović), ili nekim novim momcima koji će (daleko duže) „ostati ovde, gde sunce tuđeg neba neće grijat' ko što ovo grije“, kako bi to rekao Aleksa Šantić.
Ko bi rekao… Donald Tramp bi mogao da bude, nehotice, spasilac evropske košarke.
—
Ako vas sport zanima, sve ono najvažnije i najzanimljivije o njemu – pratite na sportskim stranicama portala „Novosti“.
Na sasvim ste dobrom mestu.
