NA današnji dan, pre tačno 57 godina Amerikanci su prvi put kročili na Mesec. Još tada su pokazali da mogu nemoguće, da idu preko granice (u svakom smislu te reči) kada im se baš hoće. Ovog leta su hteli Svetsko prvenstvo u fudbalu i dobili su ga, zajedno sa Meksikancima i Kanađanima.
Hteli su da pokažu da finale može da počne i šest minuta kasnije, da pauza u poluvremenu može da traje 27 minuta, da Holivud mogu da presele direktno na centar terena.
Za 39 dana fudbala usred dana, ili u gluvo doba noći, nagledali smo se svega i svačega. Kritičarima svega i svačega ostavljamo neki drugi prostor i neke druge prilike da kažu šta im se nije svidelo. Ovde ćemo da se pozabavimo onim što je svetu pokazalo koliko može da se ide korak ili dva napred, koliko jedan ovakav spektakl može da bude „mali korak za čoveka, ali veliki skok za čovečanstvo“, što reče Nil Armstrong…
Potpuno je jasno da je kvalitet fudbala otišao stepenicu više. Da foliranti i improvizatori različite klase mogu da se provlače možda i do finala. Ali, u finalu je pobedio fudbal i hvala Špancima i ko zna kome sve još, pa su veru u dobar fudbal sa jasnom idejom da se napadne gol i zatrese mreža pretvorili u svoju drugu titulu svetskog prvaka. Argentina je htela da obesmisli sve prethodno navedeno, pa od uvodnih reči Toma Kruza, preko Madoninih stihova u poluvremenu i sve do prvog minuta prvog produžetka, slali svima jasnu poruku: čekamo penale, pa šta nam Bog da. Sve ovo je radilo trapavo, ali je radilo, punih 106 minuta. Feran Tores je onda poslao onu „triondu“ pod prečku Martineza i – spasao fudbal, pravdu i svet!
Čak i onaj svet koji je na Mundijal poslao uparađena i nasmejana Zelenortska Ostrva, Kurasao, Uzbekistan, Haiti, Kongo, Jordan, Irak, Iran, Tunis i sve one naizgled male i naizgled velike koji su na obale Severne i Južne Amerike banuli i hteli da igraju fudbal 30 dana. Egzotike nije manjkalo, kvalitet je bio mnogo bolji od sumornih prognoza da ćemo videti nikad gori Mundijal, što uopšte nije bila istina.
Da li je sve bilo amerikanizovano? Jeste. Da li su čuvene pauze za osveženje bile kasica za skupljanje milijardi? Jesu. Da li je VAR dovodio do ludila znane, neznane, male i velike? Jeste. Da li smo videli jedno od najdosadnijih i najgorih finala u istoriji fudbala? Jesmo. Da li je na kraju pobedio i da li je spasen fudbal? Jeste!
Ovaj eksperiment sa 48 selekcija na najvećem sportskom događaju na planeti, posle Olimpijskih igara, biće izgleda standard koji je FIFA donela pred navijače. Švajcarac Đani Infantino, taj fudbalski iluzionista „namazan“ svim mogućim bojama, ali i sa krvlju Milice Mučalice koja mu teče venama (to je već neka druga i poznata priča) se probudio juče ujutro u svom njujorškom hotelu, pogledao se u ogledalo i rekao sebi: uspeo sam!
Za četiri godine čeka nas novi Mundijal. Zajedno će da ga organizuju aktuelni šampion sveta Španija, pa Portugalija, Maroko, Urugvaj, Paragvaj i Argentina. Tu ćemo se, verovatno, tek nagledati svega i svačega. Ako je ovog leta sve bilo fudbalski Holivud, eto prilike za četiri godine da se i „sirotinja“ nagleda dobrog fudbala i kupi jeftiniji obrok, piće i suvenir.
I za kraj… Gde smo tu mi? Fudbalska reprezentacija Srbije je u uvertiri Mundijala lagano „pukla“ od Zelenortskih Ostrva (0:3) i Meksika (1:5). Opšti je utisak da bi se preko Atlantika provela kao brodolomnik željan slatke vode i svežeg udaha i izdaha. Ima li nas na fudbalskoj mapi sveta na kojoj bledimo neprijatno brzo? Na prethodna dva Mundijala u Rusiji i Kataru smo bili žrtve sopstvenih sujeta, smenjenih selektora, otetih kapitenskih traka i tabloidnih tema za koje onih izmišljenih 11 flaša viskija Ivice Osima u Italiji 1990. godine deluju kao dečja priča za laku noć. Nama, ovakvima, treba nešto malo više od fudbalskog talenta i čuvenog inata. Možda odgovor znaju na Zelenortskim Ostrvima, u Kurasau, Haitiju ili Uzbekistanu. A možda se negde krije nasred sremske ravnice, u Staroj Pazovi.
