Napadač Čukaričkog „otvorio dušu“ za naš portal i sublimirao šta mu se sve dešavalo u poslednjih nekoliko godina * Govorio je i o reprezentaciji, te šta je potrebno uraditi da se publika vrati na stadione
Povratak Đorđa Jovanovića na Banovo brdo bio je jedan od najzvučnijih poteza u finišu prelaznog roka. Posle dobrih igara u prvom mandatu na Brdu, odličnih partija u Makabiju iz Tel Aviva, transfera u Bazel, pozajmica u Partizanu i Makabiju iz Haife, robusni centarfor se vratio tamo gde se oseća kao kod kuće.
U velikom razgovoru za „Novosti”, Jovanović premotava film prethodnih sezona, ne beži od samokritike i iskreno analizira svaku prekretnicu u karijeri.
POVRATAK NA BRDO I RASKID SA BAZELOM
Kako je došlo do novog potpisa za Čukarički? Sve se odigralo u samom finišu prelaznog roka.
– Bio sam u Bazelu, isticao mi je ugovor na kraju sledeće sezone, ali nisam bio u njihovim planovima za novu takmičarsku godinu. Vratio sam se sa pozajmice, a pre toga sam imao blagu povredu, zbog čega nisam igrao. Uz to, u Izraelu je počeo rat, pa sam praktično propustio poslednja tri-četiri meseca. Kada sam stigao u Švajcarsku, na početku je bila poštena priča od strane trenera – rekao mi je da računa na mene i da me želi. Međutim, iz uprave je stigla potpuno drugačija poruka: da ne računaju i da prave novu ekipu. Poštujem svaku odluku. Na kraju smo se dogovorili oko sporazumnog raskida ugovora. U poslednjim danima prelaznog roka javio se Čukarički. Poklopile su se moja i njihova želja da probamo da ponovimo ono što je bilo u mom prvom mandatu ovde. Sa tom željom sam se i vratio.
Prvi mandat na Brdu vam je bio odskočna daska. Pretpostavljamo da nije bilo velike dileme?
– Iskreno, nije. Ovde znam sve, ovo mi je kao druga kuća. Igrao sam dobro u tom prvom mandatu, odatle sam napravio transfer u Makabi iz Tel Aviva. Vratio sam se sa nadom da sve to mogu da ponovim.
Nedavno je Slaviša Jokanović preuzeo Bazel. Da li vam je bar malo žao što niste ostali da radite sa njim?
– Video sam da je došao, ali iskreno mislim da ne bi bilo ništa drugačije. Odluke donosi bord, uprava ili sportski direktori – ko god da o tome odlučuje tamo gore. Uz to, imali su problem sa brojem stranaca van Evropske unije, jer postoji propis koliko takvih igrača može da bude na klupi i u protokolu. Bilo je tu još hiljadu stvari, da ne ulazimo previše u detalje. Njihova odluka je bila da završavamo saradnju: ili da sedim na tribinama i ne igram, ili da raščistimo. Sporazumni raskid je bio najbolje rešenje za obe strane.
BAZEL – NAJVEĆA GREŠKA U KARIJERI
Otišli ste u Bazel za skoro tri miliona evra, u punoj formi, ali tamo se stvari nisu odvijale kako ste zamišljali. Zašto?
– Mislim da je Bazel bio moja najveća greška u odabiru klubova do sada. Otišao sam iz Tel Aviva sa 24-25 golova u sezoni, plaćen sam 2,8 miliona evra. U svojoj glavi imao sam sliku onog Bazela iz 2017, 2018. ili 2019. godine. Švajcarska liga je odlična za praćenje iz „liga petice” i verovao sam da ćemo dominirati protiv svih, nešto slično kao što je bilo u Makabiju. Međutim, tamo me je dočekala potpuno drugačija slika.
Šta je, zapravo, bio problem?
– Za jedan, letnji prelazni rok dovedeno je 18 ili 19 novih igrača, praktično ceo tim! Bilo je mnogo mladih i neiskusnih momaka. Tog leta su uložili preko 40-50 miliona evra. Sve su to talentovani momci, neki od njih su kasnije prodati za neverovatne cifre, ali u tom trenutku bilo je potrebno nekoliko iskusnih igrača. Trener dva meseca nije mogao da popamti imena svih fudbalera! I on je bio nov, dovedeno mu je 19 igrača, a u takvim okolnostima nije lako imena zapamtiti, a kamoli nešto uigrati. Ušli smo u lošu kolotečinu, usledila je borba za opstanak i živu glavu. Onda je smenjen trener koji me je doveo, sportski direktor je seo na klupu… I on me je želeo, ali su ubrzo i njega sklonili. Došao je novi bord, novi sportski direktor, novi trener… Nije vladala zdrava atmosfera. Ta sezona im je poslužila za stabilizaciju, a tek sledeće su uzeli titulu, kada su se pojačali iskusnim igračima, pre svih Šaćirijem.
Kakav je bio vaš odnos sa Đerdanom Šaćirijem?
– Kada sam se letos vratio, bio je tamo. Odličan momak, stvarno! Što se mene tiče i našeg odnosa, sve je bilo super, prva liga. Prvi priđe da se javi i pozdravi. Možda je u javnosti ta slika malo medijski napumpana ili su neke stvari ranije bile posledica vruće glave, ali ovako je sve bilo maksimalno korektno. Zna ponešto srpskog, one osnovne stvari, što je i logično jer u Bazelu i Švajcarskoj ima dosta naših ljudi. On je jedna od najvećih legendi tog kluba. Kada se vratio, imao je neverovatnu statistiku. I dalje igra na vrhunskom nivou.
DOLAZAK U PARTIZAN I DERBI OD 0:4
Posle Bazela usledio je povratak u Humsku. Jeste li zažalili što niste sačekali rasplet u Švajcarskoj?
– Žao mi je sa jedne strane, ali za Partizan bih uvek igrao, svi znaju da je to moj klub. Ipak, mislim da sam malo požurio sa tom odlukom. Došao sam u Humsku čak i pre trenera. To leto je dolazio Aleksandar Stanojević, a ja sam pre njega potpisao ugovor sa Ivicom Kraljem. To je bio neki 7. jun, pre zvaničnog otvaranja prelaznog roka. Da je čovek znao gde će da padne, seo bi… A nije krenulo loše: na prvih desetak utakmica dao sam šest golova.
A onda je usledio prekid…
– Pukla mi je tetiva aduktora i pauzirao sam puna tri meseca, od sredine oktobra pa sve do kraja zimskih priprema u februaru. Nakon toga, još mesec i po dana sam se mučio. Odradiš trening, pa se upali, pa preskočiš dva… Nije to bilo kako treba. Inače, pre toga, najviše me je privukla šansa da igramo kvalifikacije za Ligu šampiona. Nadao sam se Evropi, velikom broju utakmica, punom stadionu… Nažalost, ništa od toga se nije desilo.
Kako ste preživeli debakl u večitom derbiju (0:4) u Humskoj?
– Mnogo mi je teško palo. Posle te utakmice me je bilo sramota! Prvo sam krivio sebe i razmišljao šta sam mogao bolje da uradim da ne dođe do toga. Iskreno, bilo me je sramota da izađem na ulicu nekoliko dana. Ne zbog drugih, već zbog sebe samog. Sedeo sam sedam dana u kući, nisam izlazio nigde. Najviše je bolela ta naša nemoć i njihova moć u tom trenutku. Utisak je bio da je moglo da bude i 8:0 za Zvezdu na kraju. To boli najviše, više od samog rezultata. Posle toga moraš dalje, čekalo nas je još preko 30 kola.
Ipak, nije sve tako glatko bilo…
– Po meni, to je jedan od problema Partizana – pala je euforija. Tek se nedavno malo živnulo dolaskom Saše Ilića na klupu, stadion je bio pun protiv evropskih rivala. Ipak, Partizanu fali ta stalna podrška i vera, bez toga je teško napraviti zaokret.
Kako vam iz ove perspektive deluje trenutno stanje u Partizanu i plasman pri dnu tabele?
– Malo me podseća na moju situaciju u Bazelu, gde se očekuje titula, a onda dođeš u situaciju da se boriš za opstanak. Međutim, ono što sam uspeo da ispratim govori mi da Partizan uopšte nema loš tim. Imaju sasvim solidnu ekipu, ali im je falilo dosta sreće na pojedinim utakmicama – rani gol protiv Zemuna, nesrećan meč u Surdulici gde su stizali sa igračem manje… Realno su mogli da imaju šest-sedam bodova više. Ipak, Partizan je Partizan, izvući će se i biti u gornjem delu.
Da li je postojala opcija da vas crno-beli otkupe na kraju sezone?
– Došao je Blagojević umesto Stanojevića, ja sam se dugo mučio sa povredom, a promenila se i uprava. Znalo se da sledi rezanje troškova, smanjivanje plata i budžeta, tako da moj otkup uopšte nije bio realan. Posebno jer od februara do juna praktično nisam igrao niti doprinosio na terenu.
TEL AVIV, HAIFA I BAHAR
Iz Beograda ste ponovo krenuli put Izraela, ali ovog puta u Haifu.
– Nisam se ni vraćao u Bazel. Bila je opcija da odem u Makabi Tel Aviv, tamo je bio Žarko Lazetić, ali su oni već potpisali špica desetak dana pre nego što sam ja definisao status sa Bazelom. Javili su se Makabi Haifa i Hapoel Tel Aviv. Vagao sam i izabrao Haifu, želeći ekipu koja će dominirati. Međutim, i tamo se desila slična priča: promena sportskog direktora, uprave, dolazak desetak novih igrača… Prvih deset kola vodio nas je Urugvajac Dijego Flores, a pošto su rezultati bili loši, došao je Barak Bahar.
Kako je izgledao vaš odnos sa Baharom?
– Ničim izazvan, pozvao me je u kancelariju na razgovor jedan na jedan. Očekivao sam neki konkretan plan, pogotovo jer sam pre toga ulazio s klupe. Kaže mi on: „Ti si za mene najbolji špic u ovoj ligi!” Ja ga pogledam i pitam: „Pa dobro, zašto onda ne igram?” On je počeo: „Znaš, imamo ovog, ovog smo platili, imamo onog…” Rekao sam mu: „U redu, ali ako sam najbolji špic, očekujem da dobijem šansu. Ne moram da počnem svaku utakmicu, ali pusti me da igram.” On me je uveravao: „Ma ne, igraćeš sigurno.” I od tog trenutka nisam odigrao više ni minut!
Nije bilo nikakvog dodatnog objašnjenja?
– Nikada. On nema običaj da razgovara sa igračima na taj način, uglavnom su za komunikaciju zaduženi njegovi pomoćnici, dok on retko zove na razgovore. Nikada nakon toga nismo progovorili o tome. Iskreno, ne znam šta je bio razlog. Pretpostavljam da je presudilo to što sam bio na pozajmici, a oni su imali napadače pod ugovorom. Kada mora da bira 50:50, svaki trener će pre izabrati igrača koji je vlasništvo kluba. Zato je pozajmica uvek nezahvalna, posebno u sredinama poput Srbije i Izraela. Ja sam to znao i insistirao na transferu, ali Bazel i Haifa nisu mogli da se dogovore oko novca, pa sam prihvatio pozajmicu da ne bih gubio vreme.
PAKAO IZRAELA: ALARMI NA SVAKIH PET MINUTA
U Izraelu vas je zatekao i ratni sukob sa Iranom. Kako su izgledali ti dramatični dani?
– Kuvalo se to nedeljama, pratio sam na mrežama i na kraju pomislio da se neće ništa desiti. Međutim, jednog subotnjeg jutra stigla je poruka od portparola kluba da nema treninga, jer su gađali Iran i očekuje se odgovor. Nije prošlo ni 40-50 minuta, oglasile su se sirene! U Izraelu svaki stan u novijim zgradama ima sigurnu sobu, dok stare imaju zajednička skloništa u podrumu. Bio sam tamo sa ženom i decom. Prvi dan je bio najintenzivniji – alarm je zavijao bukvalno na svaka četiri-pet minuta!
Kako izgleda ta „sigurna soba”?
– Standardna soba, ali su zidovi puni betonski, debljine 20 do 25 centimetara. Naravno, ako raketa direktno pogodi tu prostoriju, nema spasa. Ona služi da vas zaštiti od detonacije i talasa ukoliko raketa padne 15-20 metara dalje ili u zemlju. Problem je što u njoj nema prozora, imate samo ventilaciju. Zatvoreni ste unutra i nemate pojma šta se napolju dešava dok ne prođe opasnost. Četiri-pet dana smo proveli tako, a onda je naša ambasada organizovala evakuaciju.
Put do Srbije bio je dug i neizvestan?
– Pošto su svi letovi bili otkazani, morali smo autobusom kroz ceo Izrael, sve do Šarm el Šeika u Egiptu, što je trajalo preko deset sati. Na putu nije bilo panike, ljudi su normalno vozili kola, išli su autobusi, sve je delovalo redovno. Iz Egipta smo doleteli za Srbiju, gde sam ostao mesec dana. Kada su zakazali nastavak lige, vratio sam se sam, jer nisam želeo da izlažem porodicu stresu za preostalih 40 dana sezone. Zanimljivo je da sam bio jedini stranac u Haifi koji je tada napustio zemlju, jer klub nije organizovao odlazak za ostale. Kada sam se vratio, oni su već trenirali 20 dana, ja sam bio precrtan i tu je bio kraj. Najvažnije mi je bilo da porodicu izvučem na bezbedno.
NOVA ENERGIJA NA BRDU I TRKA U SUPER LIGI
Vratili ste se u Super ligu. Koliko je takmičenje drugačije u odnosu na vaš prethodni boravak?
– Mislim da je liga teža. Smanjen je broj klubova, svaki bod se osvaja „na nož”, nikoga nije lako pobediti. Svi igraju čvrsto i disciplinovano, a ekipe poput Železničara pokazuju koliko su svi napredovali. Četiri tima ispadaju i biće ovo paklena sezona. Mi smo se kasno okupili, ja sam došao bez takmičarskog ritma jer nisam igrao od aprila. Stigao je i Lazar Marković koji je takođe bio van trenažnog procesa.
Koliko Markovićevo prisustvo znači timu Čukaričkog?
– Znači mnogo, pre svega za svlačionicu. Kada mlađi igrači vide fudbalera takvog renomea kako kliza, bori se za svaku loptu i „gine” na terenu, nemaju izgovor – moraju da daju i više od njega. On će sigurno doneti ekstra kvalitet našoj ekipi.
Čukarički je imao šokantan poraz od Vojvodine (0:5), pa pad u Surdulici. Šta se dešava sa ekipom?
– Taj poraz od 0:5 nije realan odraz kvaliteta našeg tima ni stanja u klubu. Ušli smo u neku lošu seriju, u kanal, što se kaže. Prvo poluvreme u Surdulici je bilo katastrofalno, drugo znatno bolje. Protiv Novog Pazara smo dominirali 30 minuta, promašivali, a onda primili gol i potpuno pali. Fali nam kontinuitet. Analizirali smo greške sa šefom, radili smo naporno tokom ove dvonedeljne reprezentativne pauze i verujem da ćemo već od narednog kola izgledati mnogo bolje. Potrebna nam je samo jedna prava pobeda da okrenemo momentum.
Slede mečevi sa Mačvom i Zemunom, pa odlazak na megdan Partizanu?
– Ne volim da kažem da se nešto „mora”, jer se u životu ništa ne mora, ali spremamo se da uzmemo sva tri boda u narednim mečevima. Znamo da će se ti rivali boriti kao lavovi. Što se tiče Partizana, tradicija kaže da je Čukarički uvek bio neugodan rival za njih, mada kako crno-beli igraju ove sezone, svi su im neugodni (smeh). Do tog meča verujem da ćemo i mi i oni podići formu i da će biti odličan derbi.
REPREZENTACIJA, PAUNOVIĆ I „PITANjE OD MILION DOLARA”
Bili ste deo reprezentacije Srbije. Da li vas trenutna situacija motiviše da se ponovo nađete na spisku?
– Naravno da me žulja to što trenutno nisam na mapi. Kada jednom uđeš u reprezentaciju, želiš tu da ostaneš. Ipak, fudbal je jasan – za moju poziciju merila su standardnost, golovi i statistika. Ako to imaš, pozvaće te. Ako nemaš, logično je da te nema. Jedan od razloga mog povratka u Čukarički jeste upravo želja da uhvatim kontinuitet i vratim se na reprezentativni nivo. Posebno jer selektor Veljko Paunović dosta prati domaću ligu.
Kako komentarišete podeljena mišljenja javnosti oko novog ciklusa nacionalnog tima?
– Sve je to proces. Baš sam čitao intervju Ilije Stolice gde lepo kaže da je u fudbalu sve proces i navodi primer Bodo Glimta, čiji je trener na klupi već devet godina. Ljudi iz kluba su imali strpljenja i ukazali mu poverenje, pa im se to kasnije višestruko vratilo. Pogledajte Artetu u Arsenalu – prve dve-tri sezone završavao je na osmom mestu. Kod nas se treneri i igrači menjaju kao na traci posle tri loše utakmice. Igraču je potreban period adaptacije, a posebno je teško kada se promeni nekoliko trenera u sezoni. Tek se navikneš na jedan sistem rada, analize i treninge, a onda dođe novi stručnjak sa potpuno drugim zahtevima. Potrebno je strpljenje, dati čoveku dve godine i rezultat će doći.
Šta je potrebno da bi se publika vratila na srpske fudbalske stadione?
– Neizvesnost! To je ključna reč. Kod nas kad počne liga, 99,9 odsto znaš ko će biti šampion. Potrebna je neizvesnost, jak Partizan, jaka Vojvodina, jaka Zvezda i ostali klubovi koji mogu da oduzmu bodove favoritu na „Marakani”. Kada favorit dođe u goste, mora da postoji šansa za iznenađenje. Pogledajte Englesku – šest ekipa može da uzme titulu. Konkurentna liga bi pomogla i našim klubovima u Evropi, jer bi imali mnogo više teških mečeva tokom godine i ne bi nespremni išli na međunarodnu scenu.
Da li bi komfor i prodaja piva pomogli da se tribine popune?
– Moraju prvo da se renoviraju stadioni. Čovek mora da se oseća prijatno na tribini. Kada ode u toalet, ne sme da smrdi 40 metara od objekta. Te osnovne stvari moraju da budu na nivou. Pa ko će po hladnoći i vetru da dođe na neuslovan stadion kada može da sedi kod kuće na toplom i gleda televiziju? Da bi neko došao, fudbal mora da bude kvalitetan, tečan i da ljudi znaju da će stadion biti pun. Da se o utakmici priča danima unapred. Evo, pogledajte košarku u Evroligi: 25 dana pre početka sezone već gori sve, snimaju se podkasti, rade se analize, navijači su uključeni. To je ono što pravi ambijent.
O EVROLIGI: PARTIZAN BEZ SUJETE, ZVEZDI TREBA VREMENA
Kao veliki ljubitelj košarke, sigurno pratite start Partizana i Crvene zvezde u Evroligi?
– Pratim redovno Evroligu, volim košarku. Partizan su svi potcenjivali pre sezone, ni ja se nisam nadao nečemu specijalnom, ali način na koji se ti momci bore je sjajan. Igraju timski, ginu jedan za drugog, dele loptu, imaju puno asistencija. Nema ljubomore i zavisti – ako Karlik Džons kao vođa ubaci 20 poena, a neko drugi pet, svi su podjednako srećni. To je recept za svaki tim, pa i u fudbalu. Svi moraju biti kao jedan. Što se Zvezde tiče, novi je trener, promenjena ekipa i tu se opet vraćamo na ono – potreban je proces. Čoveku treba dati vreme i prostor, ne može sve da legne za mesec ili dva.
Gledaćemo vas na košarkaškom večitom derbiju, pogotovo što je Partizan domaćin?
– Stižem sigurno, kako ne bih došao – uz osmeh poručuje Đorđe Jovanović.
