Zdravko Mamić je godinama bio prvi čovek zagrebačkog Dinama sa kojim je postizao odlične rezultate.
Ipak, sada je nepoželjan na „Maksimiru“, u Zagrebu, ali i Hrvatskoj, a gostujući u emisiji „Sve u 16“ na televiziji „K1“ Mamić je otkrio jednu nestvarnu priču iz svog života.
Naime, kako on tvrdi, jedan Srbin, kog nije želeo da imenuje, pomogao mu je kada mu je bilo najteže i bez reči dao 22 miliona!
– To se ne zaboravlja. Stvarno, to je za Ginisovu knjigu rekorda, ili ne znam, za Netfliks, za neku seriju. Ja nemam ni evro, nemam račun, ali imam ideju. I naravno, i ljubav ljudi ima svoje granice, ali ovaj čovek me nikada u životu nije video… Čuo sam za tog gospodina, vlasnika banke iz Banjaluke, i najavio sam se da dođem. On je vlasnik banke, a ja sam došao sa ćerkom Ivom, tada je imala 26 godina. Kad smo stigli, odmah sam osetio da tu ima nešto posebno. Dočekao me je lično, zajedno sa celom upravom banke. Naravno da je moj fudbalski pedigre imao ulogu u svemu tome. Mislim, da se ne lažemo – hajde da vidimo tog Mamića: kakav god da je, je l’ sposoban čovek, ili baraba, ili galamdžija? Čak i oni koji me ne vole, žele da me upoznaju. A meni je to dovoljno – pa onda dolazi stvarnost.
Mamić je potom u dahu nastavio.
– U tom razgovoru, saznajem da je gospodin iz Mrkonjić Grada, veliki biznismen, ima mnogo poslova i u regionu i po Evropi. I, iako ga nikada nisam video da pije – jer smo se kasnije više puta viđali – tada mi je pričao bajke o svojoj šljivovici koju sam proizvodi. I tako – maznemo nas dvojica celu bocu šljivovice. A ja inače ne pijem – rekao je Mamić i dodao:
Dodao je Mamić potom i sledeće.
– U jednom trenutku, tokom te posete, dolazi jedan čovek i donosi poklone – domaćin ustaje, uzima ih i predaje mojoj ćerki. Posle dolazi jedna dama, donosi poklone – on ustaje, prima ih i daje ih meni. I znate, nije meni problem da se emotivno otvorim kad mi neko pruži takvo gostoprimstvo. Inače, tokom celog razgovora – i kasnije sam to video – čovek stalno drži brojanicu u ruci, 24 sata. Meni je to mnogo značilo. Verujem da je vernik. I to je za mene posebna dimenzija. Mada, veruj – ne veruj – najvažnije je da li si čovek.
Za kraj je zaključio:
– Žao mi je što ne mogu da govorim o njemu punim imenom i prezimenom, iako će mnogi naslutiti o kome se radi. Nema puno takvih ljudi. Mene ne zanima ništa – i neka se mojoj deci desi ono što ja njemu želim – i njegovoj porodici. A ono što sam stvorio sa svojim ćerkama, između ostalog i zahvaljujući njemu – da mu sutra zatreba – sve bih mu prepisao. Eto, toliko mislim o njemu.
Izvor: Novosti.rs
