Prolomilo se nebo nad Parizom. Lije kao iz kabla. Nije to božja tužbalica. Pre će biti suze radosnice.
Pari Sen Žermen u tom trenutku još nije bio osvojio titulu, ali kao da jeste. Bežao je šest bodova drugoplasiranom Lansu, koga je u međuvremenu i definitivno prestigao. Čudo je trebalo da se dogodi, pa da peta uzastopna titula ne završi u rukama „svetaca“.
Poslednji meč pred domaćom publikom u sezoni. Utakmica protiv Bresta bila je prilika za adio vernim navijačima, u susret tada predstojećem dvoboju baš sa Lensom i, bitku s mnogo većim i neizvesnijim ulogom, u budimpeštanskom finalu protiv Arsenala u pretposlednjoj majskoj noći.
Zato je ovo meč koji se ne propušta. To je prilika za oproštaj s ljubimcima u sezoni u kojoj se ponovo penju do samog vrha koji, autoritativno, brane na oba fronta. „Park prinčeva“ prepun. Došla je armada pristalica, najvatreniji fanovi, muško i žensko, roditelji s decom. Momci i devojke. Niko ovde nije usamljen.
Enrikeovi puleni po tradiciji izlaze u dresovima koje će nositi sledeće sezone. Ako je suditi po njihovom izgledu, retro je ponovo u modi. Linije prave, bez „kerefeka“. Sve podseća na devedesete.
Pesma navijača od prvog do poslednjeg trenutka. Prekidaju je samo uzdasi i aplauzi kod bravura Renata Marina među stativama, Barkole ili Gonsala Ramosa kad zalome na krilu, uz poneki zvižduk kad Brest navali. Bilo je, ipak, više vejavice slavljeničkih iskrica nego dvoboja u vazduhu. Ni vreme nije poslužilo. A ni titula nije skroz na poslužavniku. Ali, kao da to može da pokvari slavlje.
– Sa suncem ili bez njega, ovo ovde je Pariz! – gromoglasno daje zvanični spiker na „Parku prinčeva“ uvodnu notu onome što će se događati u kišnoj noći Grada svetlosti.
Koreografija spremna od početka. Navijačka grupa „Ultras Pariz“ dostojno je proslavila svoju desetogodišnjicu. Pred prvi sudijski zvižduk, tribina „Otej“ bila je prekrivena ogromnim crveno-plavim grbom grada Pariza, preko koga je ispisan veliki broj „10“.
Na svakom sedištu kartoni u bojama kluba. Posle od njih sklepani aviončići lete nad glavama gledalaca. Aplauzi za najuspešnije leteće bravure u stilu imena glavnog pokrovitelja kluba, koji su u dugačkom letu stizali čak do oboda travnjaka. Nekima se baš osladilo pa lansiraju li lansiraju. Ima onih, koji na radost večite dece, nikada ne odrastu.
Na poluvremenu, izvučene na lutriji među posmatračima, izvesne Biljana i Ajša pokušavaju da za nagradu pogode prečku. Nije mala stvar pred punim tribinama izaći na mitski tepih pariskih „svetaca“ i raspaliti po lopti, kud puklo da puklo.
Na početku drugih 45 minuta, gusti dim se sa tribine „Otej“ nadvio nad pokislim glavama fudbalera, uz crvenu luč baklji i topot bubnjeva kojima odgovaraju oni prekoputa. Dovoljno da ceo stadion između zapljeska. Dušu dalo za nove avione, i poneku crvenu grudvu. Valja se, atmosfera je festivalska.
I dalje se igra bez golova. Vrag je odneo šalu. Potrebni su bodovi. Luis Enrike, koji je slavio stoti meč na klupi Parižana, od startera protiv Bajerna zadržao je samo Markinjosa i Fabijana Ruisa, dajući priliku rezervistima da poveruju u svoju sudbinu.
A onda na scenu stupa Dezire Due, u prevodu imena „željen i talentovan“. I njemu je ovo, kao i šefu struke, „stotka“ u crveno-plavom dresu. Pokazaće ubrzo zašto je bio neophodan. Ulaze i Usman Dembele i Kvaraskelija. Ovacije. Ludnica. Kako da su se silni Parižani do tada samo malo šalili, pa pokazili da imaju potrebnu rezervu za trijumf kad god im i koliko to bude zatrebalo. Dovoljno je za to i dvadesetak minuta. Čeka se gol. Prečka, iz projektila Senija Majulua, koju prethodno nisu pogodile Biljana i Ajša, sada se dobro zatresla. Mreža kao začarana.
I na kraju, ko će, ako ne slavljenik Dezire. Osamdeset i treći je minut. Prolama se Bulonjska šuma od ushićenja. Šalje Due navijače među one oblake koji su se stuštili nad stadionom. Grle se od radosti Francuzi Paskal i Milo. Rado poziraju za „Novosti“. Imaju, kažu, i prijatelje u Beogradu. Svet je mali. Titula je, sad, već na dohvat ruke. Četrnaesta, ako tako bude htela zaštitnica Lutecije.
Bio je to rastanak s navijačima u ovoj sezoni. Bar što se zvaničnih utkmica tiče. Svi se nadaju, na ovom istom mestu, novom randevuu poslednje majske noći, na objedinjenom slavlju zbog dve titule, nacionalne i evropske. Ali, ništa još nije gotovo. Na poslednji zvižduk sudije igrači ne pokazuju, zato, previše emocija. Kao i obično, pozdravili su najpre „Bulonj“ pa „Otej“, gde je potom ispaljen vatromet. Vidimo se u Budimpešti!
ZA DRES 150 EVRA
Posle utakmice, navijači žure do butika da nabave nove dresove za sledeću sezonu. Originalni, za odrasle, koštaju čak 150 evra. Oblače ih odmah, da se ponosno prremijerno prošetaju pariskim ulicama u sitne sate.
