Mogu da preuzmem Pari Sen Žermen, ali samo pod jednim uslovom, da u timu ne bude zvezda.
Priča se da se tim rečima svojevremeno obratio Luis Enrike kada je rukovostvo pariskog kluba pregovaralo s njim da dođe na čelo „svetaca“. Dogovor je pao, a „čarobnjak iz Hihona“ je dobio odrešene ruke.
U kuloarima oko „Parka prinčeva“ takođe se prepričava da je upravo Enrike insistirao na odlasku italijanskog majstora fudbala Marka Veratija, ističući da nema ništa protiv njegovog baratanja loptom, ali da mu se ne dopada to što previše vremena posvećuje sopstvenom imidžu. Kilijan Mbape je već bio na izlaznim vratima.
Rečeno – učinjeno. Napravio je Enrike od grupe momaka kompaktnu družinu u kojoj je svako bio spreman da „pogine“ za onog drugog. Preuzeo je glavnu reč i u svlačionici, i na terenu, i van njega. Slušali su ga njegovi puleni, ostavili eventualne sujete i lične surevnjivosti po strani. I, rezultat je stigao.
Ovih dana, svi kojima su „sveci“ pri srcu, kuju Enrikea u zvezde. Činjenica da je, dvaput zaredom, osvojio obe evropske zvezdice za tim sa Sene, već ga je svrstala među besmrtne u prestonici, i šire.
– Da bi neko ostavio trag u istoriji fudbala, nije dovoljno samo da pobeđuje. Uspeh mora da počiva na identitetu, filozofiji i načinu razmišljanja. Luis Enrike pripada kategoriji trenera koji menjaju način na koji se ovaj sport igra – piše tokom slavljeničkih dana „Parizjen“.
Prestonički dnevnik ističe da je španski strateg stvorio tim koji je istovremeno spektakularan i efikasan, vrativši napadačkom fudbalu njegovu punu vrednost i podsetivši sve zaljubljenike u fudbalsku igru da je to jednostavan sport u kome treba postići gol više od protivnika. A šta sada Enrike predstavlja za Pariz, sažeo je u jednoj rečenici koja sve govori:
– Osvojivši drugu uzastopnu Ligu šampiona sa PSŽ, odnosno treću u trenerskoj karijeri, Španac ulazi u Panteon najvećih trenera i pridružuje se legendama.
Uz zaključak:
– Luis Enrike čini mogućim ono što izgleda nemoguće. Možda je upravo to njegova najveća lekcija, čak veća od svih trofeja koje je osvojio u poslednje tri godine u Parizu.
Za „Ekip“ , Enrikeove titule su dokaz dobro obavljenog posla i misije zbog koje je doveden 2023. godine, koju je možda obavio i brže nego što se očekivalo.
– Kada je Gabrijel poslao poslednji šut s jedanaesterca visoko preko gola, kod ovog 56-godišnjeg „dečaka“ mogla se videti gotovo dečja radost. Nasmejan, neobično spokojnog lica, daleko od svih tenzija i uloga, uhvaćen je kako pravi nekoliko plesnih koraka, pod ruku sa svojim pomoćnicima, kako učestvuje u neobičnom slavlju sa Luisom Kamposom, pre nego što se vratio pred navijače PSŽ da dugo slavi sa igračima i pristalicama. Bio je to trenutak za uživanje i deljenje sreće. Toliko, da je čak pregovarao sa obezbeđenjem kako bi mu supruga i deca sišli na teren. Gotovo intiman trenutak usred vrtloga događaja – piše ovaj sportski dnevnik.
Svoj uspeh ostavlja na procenu drugima. On sam kaže da su za sve najzaslužniji oni koji su bili na terenu. Zanimljiv je i jedan drugi detalj. Na ceremoniji dodele pehara stajao u drugom planu, gotovo van kadra, kao da želi da prepusti slavu glavnim akterima.
– Upravo su ga oni pozvali da stane u prvi red za fotografisanje – podseća „Ekip“.
List otkriva da će njegov ugovor biti produžen do 2030. godine i da svi sada mogu da nastave da sanjaju o saradnji koja je do sada bila gotovo idealna.
Navodi se i da sa ovom drugom titulom Lige šampiona u Parizu, odnosno trećom u karijeri posle one sa Barselonom 2015. godine, Luis Enrike nastavlja da ispisuje put legende ne samo u francuskoj prestonici, već i među velikanima evropskog fudbala. Uz završnu konstataciju koja sve govori o trenutnom statusu španskog stratega u Gradu svetlosti:
– Luis Enrike više nema šta da dokazuje u Parizu. Njegovo mesto u istoriji kluba već je obezbeđeno, a onaj ko će ga skinuti sa tog vrha verovatno se još nije ni rodio.
