Buđenje u 5 sati. Šoljica kafe na brzinu i polazak. Po izlasku napolje, prava sitna jesenja kiša. Povratak u stan po rezervne čarape, cipele i kišobran. Pod miškom i stoličica za dugo čekanje. Jedan od obaveznih rekvizita je i laptop, da se tokom dangube nešto možda pametno i uradi.
Pospani Pariz se sprema da krene u novi dan. Pariski bulevari su u ovo vreme prazni. Ranoranioci ispred pekara već napravili red. Oni koji bi da popiju jutarnju kafu za šankom, čekaju ispred zatvorenih kafea.
Brisači koji se uključuju pokazuju da će ovo uskoro biti dugo, neprijatno čekanje. Kod semafora beskućnik kisne, gole glave, s cigaretom u ruci. Loše je obučen, ali on sigurno ne haje za takav dres. Potrebno mu je samo nešto toplo. Prioriteti se u životu razlikuju.
Još kroz prozor automobila vidi se izdaleka da se otegao dugačak red. Ovo je već peto jutro kako se formiraju kolone. Najuporniji čekaju pod vedrim nebom još od pre ponoći.
Vreme je kao kada su se saveznici iskrcavali u Normandiji. Stopilo se sivilo neba s asfaltom. Asfalt mokar, leđa natopljena vodom. Kišobran ne može da odbrani od siline jesenje kiše usred kasnog proleća. U redu, neko dovršava poslovnu prepisku. Mnogo je više onih mlađih koji su zakačeni na društvene mreže.
Ovo je, valjda, jedinstveni slučaj na svetu da butik suvenira jednog fudbalskog tima bude u okviru stadiona drugog, protivničkog tima, FK Pariza, koji je udaljen svega nekoliko metara od „Parka prinčeva“, što je najkraće rastojanje između dva kluba koji igraju na različitim stadionima u Evropi. Butik potiče još iz vremena kada je na ovom stadionu stolovao samo sestrinski ragbi klub.
U butiku, širok izbor efektno urađenih dresova, svih boja, u kojima su izvojevane mnoge pobede ove godine. Tu je i onaj s ispisanim imenom mesta i datumom odigravanja finala. Kao da je sada stigao iz budimpeštanske „Puškaš arene“. Ali, traži se samo jedan. A, njega nema. U pitanju je kolekcionarski dres, koji na leđima na engleskom ima ispisanu poruku „jedan za drugim“, uz godinu osvajanja novog trofeja i, napred, drugu zvezdicu iznad grba. Košta čak od 130 do 150 evra.
Gospođa čeka da zameni dres koji je veliki za njenog četrnaestogodišnjaka. Pokazuje ga, na oduševljenje prisutnih. Neko joj savetuje da ga proda onima što čekaju, a ona da kupi drugi, kad je već stala u red. Neće da rizikuje, možda ne bude željenog broja. Ove godine vreme prodaje će, kažu, biti kraće. Možda još samo do kraja sedmice. I posle nikada više.
Bog nas je pogledao, kiša staje. Zapodenjuje se razgovor, kao u svakom beskrajnom redu, da vreme brže prođe. Sve ovo liči na vreme nestašica kafe u komunističko doba. Pomera se pomalo kolona, zbija se red, da bude toplije. Nisu ovde samo klinci. Javljaju se neki drugima u prolazu, prepoznaju se iz prethodnih noći. Valjda će ovoga puta imati više sreće. Neko čeka svake noći, jer može da se kupi samo po jedan dres. A omladine u kući malo je veći broj. Najmanji brojevi nestaju prvi.
Svakog jutra stiže nova isporuka. Dolazi još slučajnih poznanika od ranije. Ovo je prava mala zajednica. Ima, komentarišu, više ljudi nego juče. Jedan predviđa da će ovoga puta pre otići veličine M i L. Osmotrio je korpulenciju momaka u današnjem redu. Dovijivost nije na odmet. Ali, kad se stigne do prodavca, ako nema dobrog broja, biće daj šta daš.
Odjednom, stiže vest u koju niko ne želi da poveruje. Dresovi se više neće prodavati u butiku, već samo preko interneta! To je neopoziva odluka klupskog rukovodstva. Oni koji su čekali u dugom redu ne mogu da sakriju očaj. Jedan je vozio pet sati da bi stigao iz unutršnjosti. Radnici na obezbeđenju i prodavci ispred butika sležu ramenima na konstataciju da će sada do dresova stizati samo kompjuterski magovi koji će znati kako da se izbore s algoritmima.
Pritiskamo na sličicu na ekranu. Traženi dres je nedostupan. Biće to tako još neko vreme, taman dovoljno da se pokvari slavlje. Za ovaj put, dobro će doći i onaj od 150 evra, s natipsom iz budimpeštanske šampionske noći.
