Maroko je u remiju protiv Brazila (1:1) ispisao istoriju Svetskog prvenstva.
Reprezentacija koja je u Kataru postala prva afrička ekipa u polufinalu Mundijala pokazala je da to nije slučajnost.
„Lavovi“ su prva selekcija koja je u istoriji planetarne fudbalske smotre imala 11 igrača rođenih van zemlje koju predstavljaju u istom trenutku na terenu.
Svi igrači koji su se našli na terenu na početku meča rođeni su u evropskim ili severnoameričkim državama, ali su kroz porodične veze odabrali da nastupaju za Maroko.
U Španiji su rođeni Ašraf Hakimi, Ismael Saibari i Čadi Riad. U Francuskoj Isa Diop, Nil El Ajnaui, AJub Buadi i El Murabet. Iz Belgije stižu Čemsdine Talbi, Bilal El Khanus. U Holandiji je rođen Nusair Mazraui, a golman Jasin Bono rođen je u Kanadi.
Ipak, tu se ne radi o slučajnosti. Već strategiji tamošnjeg fudbalskog saveza. Maroko radi godinama sa igračima iz dijaspore, posebno onima rođenima u pomenutim zemljama. Mnogi od njih prve fudbalske korake napravili su u nekim od najboljih evropskih fudbalskih akademija, ali su odlučili da nastupaju za zemlju svojih roditelja.
Upravo je ta kombinacija evropskog razvoja i snažne ljubavi prema Maroku bila ključna za uspeh u Kataru.
Dok je za neke ovo dokaz globalizacije, za druge je pitanje koliko nacionalne reprezentacije održavaju sistem unutar države.
