Kada arbitar iza sebe ima 30 godina karijere (od 1992. do 2021), odsuđeno finale Lige šampiona, polufinala evropskih i svetskih prvenstava, onda svaka njegova reč ima posebnu težinu.
Damir Skomina, čuveni slovenački sudija, bez ikakvog ulepšavanja govorio je na Adria Fudbal Forumu o najtežim trenucima karijere, greškama koje se pamte do kraja života, pritisku pod kojim pucaju ljudi, ali i licemernom odnosu sredine prema sudijskom poslu i mentalnom zdravlju.
Mnogi misle da sudija samo spakuje pištaljku i izađe na teren, ali Skomina otkriva da ozbiljna priprema za meč kreće četrnaest dana ranije.
– Isto je kao kod trenera ili sportskog direktora. Moraš unapred da znaš gde dolaziš i šta te čeka sa jedne i sa druge strane. Ekipe često imaju takozvane „tihe lidere“, to nisu uvek oni najglasniji, ali oni vuku svlačionicu i sve polazi od njih i trenera. Ključ uspeha za sudiju jeste da u pripremi prepozna ko je ta figura na terenu i da sa njim uspostavi kontakt na samom početku. Idealno je ako to može da bude pozitivan odnos, ali često moraš već u prvim minutima da pokažeš čvrst autoritet. Ako „rešiš“ lidera ekipe, posle je sve mnogo lakše sa ostalima.
Najdramatičniji primer koliko sudijski tim zavisi od svakog pojedinca Skomina je doživeo u novembru 2013. godine, na revanš meču baraža za Svetsko prvenstvo između Francuske i Ukrajine.
– Nakon Evropskog prvenstva 2012. moji dugogodišnji pomoćnici su postali prestari za novi ciklus. Po inerciji sam dobio mlađeg, iskusnog asistenta, ali to je bio jedini čovek u mojih 18 međunarodnih godina sa kojim jednostavno nisam imao klik. Bila je to saradnja na silu. A ekipa je jaka onoliko koliko je jak njen najslabiji član. Ukrajinci su u prvom meču slavili sa 2:0 i revanš u Parizu je od prvog minuta bio pravo bojno polje. Nekako sam uspeo da smirim tenzije, a onda se desi situacija: Benzema daje čist gol za 1:0. Moj pomoćnik, pod neviđenim pritiskom punog stadiona, diže zastavicu – ofsajd! Nema VAR-a u to vreme. Odmah sam po reakciji klupe Francuske shvatio da je poništio regularan gol.
Tu drami nije bio kraj, jer se sudbina poigrala sa sudijskom trojkom samo nekoliko minuta kasnije.
– Par minuta kasnije, Benzema ponovo daje gol – ali ovaj put je čist ofsajd! I moj pomoćnik sada ne diže ništa, gol je priznat. Desile su se dve kardinalne greške u nekoliko minuta, na sreću jedna na štetu Francuske, druga na štetu Ukrajine, pa smo zadržali neki balans i nismo direktno izbacili nekoga, kao što se desilo švedskom sudiji Hansonu kada je Tjeri Anri igrao rukom protiv Irske. Ali ceh smo platili mi. Da smo funkcionisali kao pravi tim, do toga ne bi došlo. Ja sam platio taj račun i zbog toga nismo išli na Svetsko prvenstvo u Brazil 2014. godine. Tu sam shvatio koliko je važno imati ljude u koje veruješ 100 odsto.
Jedan od najtežih momenata desio se na utakmici Lige šampiona, gde je Skomina napravio propust na štetu tima Pepa Gvardiole.
– To je bila sezona u kojoj sam na kraju sudio finale Lige šampiona. Znao sam da je to moja sezona, hteo sam da dođem do vrha i napravio sam veliku grešku – forsirao sam preko granice bola. U sedmom ili osmom minutu, posle jednog sprinta, osetio sam kako me seče aduktor. I ti onda sudiš na 70 ili 80 odsto mogućnosti. U glavi ti je blokada. Lopta ide u kazneni prostor, odbija se od Sanea koji postiže gol za 1:1, a ja sam doslovno stajao na centru terena! Nisam mogao da ispratim akciju. Ogroman kiks, mediji su brujali o tome. Trebalo je da budem odgovoran prema sebi i fudbalu, da odmah prekinem meč, da kažem četvrtom sudiji: „Ulazi, ja ne mogu“. Svaka utakmica zaslužuje sudiju koji je na 100 odsto, pa makar bio i manje iskusan, nego nekoga ko ima veliko ime a vuče se po terenu.
Skomina je odbacio svaku teoriju o tome da sudije imaju strah od velikih imena poput Lionela Mesija, Kristijana Ronalda ili Kilijana Mbapea.
– Apsolutno ne! Jer ako uđeš u utakmicu s mišlju: „Ovo je Barselona, ovo je AEK, moram da pazim da ne oštetim Mesija“, onda si gotov, odmah baci pištaljku. Za mene na terenu postoje samo Tim A i Tim B. Ništa više. Znate šta je zanimljivo? Fudbaleri tog nivoa su globalne zvezde. Gde god se pojave, sve im je obezbeđeno, ljudi im se sklanjaju, niko ne sme reč da im kaže. I onda dođu na teren i jedina osoba u njihovom životu koja sme da im stane na crtu je – sudija! Kad im podvikneš: „Ej, stoj! Sad nećemo tako, ne zanima me ko si!“ To je stav koji moraš da imaš. Ako nemaš „svoje ja“, ta scena te proguta za minut.
Govoreći o statusu sudija u regionu, Skomina je bio krajnje realan, upoređujući situaciju sa zapadnom Evropom.
– U Španiji sudija ima godišnju platu od 300.000 do 350.000 evra bruto. Tamo si profesionalac, ostaviš svoj posao i maksimalno si posvećen. A kod nas na Balkanu? Da imaš mesečno dve ili tri hiljade evra, da napustiš stalan posao zbog ugovora od 50.000 evra koji ti niko ne garantuje da će trajati sledeće sezone? Pa ko je lud to da uradi? Zato naši arbitri moraju da vode računa o poslu van fudbala. Osim toga, kod nas je nepoverenje bolesno veliko. Šta god da se desi, uvek su svi izgubili samo zbog sudije. Čitao sam izjave trenera: „Mi nismo bili na nivou sudije“, pa sam ostao u šoku, jer je to retkost. Uglavnom smo krivi za sve.
Cena suđenja na najvišem nivou nekada prelazi granice fizičke izdržljivosti. Skomina se prisetio 2016. godine:
– U razmaku od devet dana sudio sam polufinale Lige Evrope Viljareal – Liverpul, pa pet dana kasnije polufinale Lige šampiona Real Madrid – Mančester siti, a onda tri dana kasnije večiti derbi u Sloveniji Olimpija – Maribor! I na tom derbiju mi pukne meniskus. Do Evropskog prvenstva 2016. imao sam samo tri nedelje. Svojom ludom tvrdoglavošću, radom i terapijama uspeo sam da se oporavim i odem na EURO. Ali sam se tada, zbog nekih pritisaka i zakulisanih radnji u koje ne želim da ulazim, zavekao sam sebi – onog dana kada završim, više nikada neću biti deo ovog sudijskog sveta.
Odbio milione iz Kine: „Zaradio bih za godinu više nego za 16 godina u UEFA, ali sam pao u prazninu“
Nakon što je Milorad Mažić otišao da sudi u Kini za ogroman novac, identičan poziv stigao je i na Skomininu adresu 2018. godine.
– Imao sam ponudu da za jednu sezonu u Kini zaradim više novca nego za svih 16 godina suđenja u Ligi šampiona i na UEFA listi! Odbio sam ih bez razmišljanja jer sam želeo da dostignem sportski vrhunac u Evropi. Nisam patio za parama. Međutim, posle toga sam ušao u ozbiljan unutrašnji konflikt vrednosti. Potičem iz skromne, radničke porodice, roditelji su me vaspitali da budem skroman. I odjednom uhvatim sebe u razmišljanju: „Čekaj, pa kako si mogao da odbiješ novac gde za nekoliko utakmica zaradiš više nego za dve pune sezone u Sloveniji?“ Izgubio sam balans. Kad je prošao sav taj adrenalin i kad više nisam imao sportski motiv koji me vuče, ostala je samo strašna praznina.
Brutalna poruka o mentalnom zdravlju: „Balkan priznaje samo gips, a kad ti puca glava – lud si!“
Za kraj, Skomina je poslao apel javnosti u vezi sa pritiskom pod kojim žive sportisti i sportski radnici na našim prostorima:
– Mi o mentalnom zdravlju skoro da i ne govorimo, posebno što se ide južnije i istočnije. Kod nas je situacija prosta: ako slomiš nogu, stave ti gips, svi ti prilaze, potpisuju se na gips, donose čokolade i to je sasvim normalno. Fizička povreda je društveno prihvatljiva. Ali ako ti se desi disbalans u glavi, ako doživiš ’burn-out’ od stresa i kažeš da ti treba pomoć – na Balkanu odmah kažu da si poludeo! Jednostavno smo takva sredina, ali to mora pod hitno da se menja. Moramo da naučimo da čuvamo sebe, jer kada se zavesa spusti i traka stane, ostaješ sam sa sobom.
