Uz njih je bio i Slobodan Komljenović
– Prilično sam dobro, s obzirom na sve okolnosti. Pre dve godine sam doživeo moždani udar, ali vidim da stvari polako idu nabolje. Što se tiče mog mentalnog zdravlja, to je problem sa kojim se borim godinama. Sada je sve pod kontrolom zahvaljujući lekovima, lekarima i psiholozima – počeo je priču 55-godišnji Španac.
Zbog privatnih problema i osude za nasilje u porodici proveo je godinu dana iza rešetaka, a upravo mu je fudbalska lopta pomogla da sačuva zdrav razum u najmračnijem periodu života.
– Proveo sam godinu dana u zatvoru. Brzo je prošlo, ali mi nije donelo ništa dobro. Osećate se zaključano, oduzeta vam je sloboda… Nije mi pomoglo, ali dobra stvar u svemu tome bila je što sam tamo igrao fudbal. Bilo je nekih veoma mladih momaka koji su bili sjajni igrači. Trenirali smo ponedeljkom, a mečeve smo igrali vikendom. Imali smo odličnog trenera. U tom smislu, fudbal nam je pomogao da nam vreme brže prođe. Bio je to moj beg od stvarnosti – otkrio je Huanele.
Na pitanje da li se kaje zbog grešaka iz prošlosti, bivši ofanzivac priznaje:
– Ponosan sam što sam ceo život igrao fudbal, što sam nosio dresove Sportinga, Tenerifa i Saragose, što sam igrao 15 godina na najvišem nivou i nastupao za reprezentaciju. Da li se kajem zbog nekih stvari? Da, zbog nekih se kajem, ali… najbolje je ostaviti to iza sebe. Svi mi pravimo greške.
Njegov dolazak u Aragon 1999. poklopio se sa najboljom formom legende Partizana, Sava Miloševića. Huanele i Savo su u sezoni 1999/2000. terorisali odbrane širom Primere.
Utakmica koja se i danas pamti odigrana je 9. januara 2000. godine, kada je Saragosa razmontirala Valensiju sa 4:2, a obojica su se upisali u strelce.
Ipak, upravo u Saragosi počeli su i prvi teški mentalni lomovi koji će mu zauvek promeniti život.
– Bilo je to 2003. godine, nakon četiri sezone u Saragosi. Mnogo toga se skupilo i preplavilo me. Izgubio sam svu motivaciju. Prestao sam da vidim smisao u bilo čemu. Stres, apatija, ogromna tenzija… Sve me je slomilo – priznao je Huanele, kome je ubrzo dijagnostikovan bipolarni poremećaj, što je definitivno ubrzalo kraj njegove karijere.
Prisetio se i čuvenog Mundijala u SAD 1994, gde je bio na spisku selektora Havijera Klementea, ali nije odigrao ni minut:
– Sama činjenica da sam bio tamo bila je divna, ali želeo sam da igram. Bilo mi je teško. Osećao sam se sjajno, ali Klemente nije računao na mene. Sećam se da na nekim bitnim utakmicama nije ubacivao ni Gvardiolu ni Đulena Gerera. Mislim da je selektor tada pogrešio, ali to je samo moje mišljenje. Nisam mu tada ništa rekao, nije bilo nikakve svađe.
Na kraju, nekadašnji majstor fudbala podvukao je da mu ova igra i danas nedostaje više od svega:
– Fudbal mi je dao sve, on je moj život. Danas, u 55. godini, više ne mogu da ga igram zbog zdravlja. Naravno da mi nedostaje. Nostalgija je uvek tu – zaključio je Huanele.
