Veliki intervju nekadašnjeg igrača i trenera Vojvodine i Crvene zvezde i neverovatne anegdote tokom karijere koje se čitaju u dahu
Postoje u našem fudbalu ljudi o kojima statistika nikada neće reći dovoljno. Brojke će zabeležiti stotine utakmica, evrogolove, osvojene kupove i titule, ali ono najvažnije – srce, dušu i karakter – brojevi ne mogu da izmere. Vidak Bratić pripada onoj retkoj, viteškoj sorti fudbalera koji na terenu nikada nisu znali da kalkulišu.
Beskompromisni borac, čovek od reči i stava, kroz čitavu karijeru išao je tamo gde su mnogi sklanjali glavu. Njegov fudbalski put nije bio popločan menadžerskim kombinacijama, već žuljevima, fanatičnim radom i neverovatnom odanošću igri koja mu je dala sve, ali kojoj je i on uzvratio bez ostatka.
Kroz čitavu igračku i trenersku karijeru bio i ostao fudbalski vitez – beskompromisni borac na terenu, a gospodin mekog srca van njega. Čovek koji je u kopačkama ostavljao krv i znoj, a u trenerskom poslu pokazao da se iza ratničkog temperamenta krije duboko poznavanje fudbalske igre, pedagoški dar i retka ljudska čestitost.
– Vojvodina je moj prvi pravi početak, tu sam započeo igračku karijeru. Ljupko Petrović je bio čovek koji me je tada trenirao. Došao sam praktično iz vojske pravo u prvi tim Vojvodine, i to iz malog kluba, trećeligaša Solunca. Doveo me je Svetozar Šapurić, koji je tada bio sportski direktor, a šef stručnog štaba bio je Ljupko. Tu sam ostao i borio se za svoju koru hleba i za svoj status.
Dolazak pred trenera koji se nekoliko godina ranije popeo na krov Evrope sa Crvenom zvezdom bio je ravan snu.
Početni status nije obećavao, ali karakter rođenog borca brzo je isplivao na površinu.
SPEKTAKL ZA INFARKT PROTIV PARTIZANA I FINALE SA VERDEROM
Uspomene iz Novog Sada nižu se kao na traci, a među njima posebno mesto zauzima nezapamćena goleada na stadionu JNA protiv Partizana:
– Igrali smo na JNA, rezultat je bio neverovatan – 6:5 za nas! Dao sam gol, bio je to naš drugi pogodak na meču. Stojak je dao tri, Vulević dva gola, ako se dobro sećam… Bila je to utakmica za šok, golovi su padali kao da smo igrali na ulici! Danas se sve promenilo, fudbal je dosta ofanzivniji, igra se drugačije. Nekada se igralo sa liberom, a danas je taktika drugačija, rizik je mnogo veći. Hvala Bogu da ima dosta golova, jer publika zbog golova i dolazi na stadion.
Usledilo je čuveno leto 1998. godine i pohod u Intertoto kupu sve do velikog finala.
– Igrali smo stvarno dobro u prvenstvu, a u Evropi odlično. Imali smo pet ozbiljnih dvoboja – od Šveđana, Rusa, Norvežana, Francuza do Nemaca, i došli do finala sa Verderom iz Bremena. Prvu utakmicu u Bremenu smo izgubili sa 1:0, bila je onako baš tvrda i teška, a u Novom Sadu je bilo 1:1. Na toj utakmici sam ja dao prvi gol, poveli smo, ali smo negde u 75. minutu primili pogodak i tako izgubili finale.
Ipak, ambijent na tom meču ostao je urezan za ceo život.
– Bilo je to prvo evropsko finale za Vojvodinu, vladala je ozbiljna euforija. Živim u Novom Sadu i nikada stadion nije bio puniji nego na toj utakmici. Doduše, bio je pun često, ali protiv Verdera su navijači sedeli i na reflektorima! Priprema je bila fantastična, prava fudbalska predstava kakvu sam samo mogao da poželim i bio sam počastvovan što sam bio učesnik svega toga.
Sjajne partije u Evropi nisu prošle nezapaženo, a borba za Vidakov potpis vodila se na više frontova.
– Imao sam dosta dobrih ponuda, igrao sam dobro. Zvali su me i Partizan i Crvena zvezda, želeli su da me dovedu. Imao sam ponude iz Italije, iz Francuske, iz Nemačke… Međutim, uprava kluba je rešila da me proda u PAOK, tamo je finansijski bilo najbolje za klub, pa sam odlučio da odem u Solun. Italija je tada bila najjača liga, broj jedan, ali ja sam bio mlad igrač. Možda je trebalo neko i da me posavetuje, ali došao sam iz malog mesta, nisam imao fudbalske savetnike. Klub mi je rekao da idem tamo, iako sam ja maštao o Italiji, Nemačkoj ili dolasku u Zvezdu i Partizan. Bio sam na razgovorima, malo je falilo da se dogovorimo, ali klub je odlučivao o mojoj sudbini.
Odlazak u Grčku doneo je susret sa još jednim trenerskim velikanom i atmosferu koja se ne zaboravlja.
Ipak, srce je vuklo na drugu stranu, ka crveno-beloj strani Topčiderskog brda.
– Posle PAOK-a dolazi Zvezda. Zvezda me je mnogo želela još dok sam bio u Vojvodini, i predsednik Dragan Džajić i Slavoljub Muslin. Uz dogovor sa Džajićem došao sam prvo na pozajmicu sa pravom otkupa. U PAOK-u smo osvojili kup, ali nisam bio potpuno zadovoljan minutažom, a maštao sam o Zvezdi jer sam je voleo i bio mi je san da obučem taj dres. To je san svakog igrača, da igra u našem najvećem klubu. Kad sam ušao na onu kapiju i spustio se na Marakanu, dobio sam neverovatnu snagu. Osetio sam da sam stigao na nivo koji sam želeo ceo život, koji sam sanjao još kao klinac.
DRAMA U LEVERKUZENU: ŠTA JE PRESEKLO ZVEZDU?
Jedna od najvećih evropskih utakmica te generacije bila je ona protiv Bajera iz Leverkuzena. Ipak, umesto podviga, revanš u Nemačkoj obeležio je sukob o kome se i danas govori.
– Leverkuzen je te godine igrao finale Lige šampiona sa Real Madridom. Od 18 igrača imali su 16 reprezentativaca! Na Marakani smo odigrali odlično, čak smo bili i bolji. Da je bilo malo više sreće, mogao sam da budem heroj, Hans-Jorg But mi je izvadio udarac sa poludistance u 90. minutu. Imali smo dve-tri lepe šanse, oni nama u Beogradu nisu stvorili ništa i imali smo aktivan rezultat.
Međutim, pred sam revanš, atmosfera je „eksplodirala“ u svlačionici.
– Bilo je dosta igrača koji su dugo bili u Zvezdi, velika utakmica, svi žele da igraju. Niko do samog sastanka nije znao ko će početi. Dan pred meč Muslin prvi put nije izveo prvih 11 na treningu, radili smo samo ševu, prekide i malo završnicu, ništa se nije znalo. Kad smo ušli na sastanak, Muslin je počeo da priča o taktici, ko šta igra, a još nije okrenuo list sa imenima onih koji počinju. Slušali smo to pola sata, a onda je okrenuo list… Mihajla Pjanovića nije bilo u sastavu! Pjana je u tom momentu ishitreno reagovao. Bile su to mlade, lude glave, nismo ni bili svesni koliko je ta utakmica bila bitna za klub i za celu naciju. Nismo bili dovoljno odrasli u glavama. Trener je taj koji odlučuje, ali Pjana je imao najveću želju da igra, bio je sjajan u prvoj utakmici. Muslinova taktika je bila drugačija, tu su se zakačili i u tom momentu na sastanku sve je faktički palo u vodu.
Gubitak fokusa bio je koban.
– Po meni, to je najviše uticalo na eliminaciju. Igrali smo dosta dobro u prvom meču, izgledali odlično, ali taj momenat je presekao sve. Posle sastanka igrači su pričali samo o tom detalju, niko više nije razmišljao o samoj utakmici. Tu je bila prekretnica.
DERBIJI, NESANICA I KAZNA KOJA JE PEKLA POLA GODINE
Igrati večiti derbi u dresu Crvene zvezde donosi privilegiju, ali i pritisak koji malo ko može da zamisli.
– Odigrao sam dva derbija na terenu i dva bio na klupi, i oba koja sam igrao smo dobili! Pobedili smo 3:0 na JNA kad su golove dali Vidić, Pjanović i Bogavac, i dobili smo 2:0 kad je Lotar Mateus vodio Partizan. Nema lepšeg osećaja nego pobediti ubedljivo na njihovom stadionu. Partizan je tada imao ozbiljan tim, ali mi smo izašli na teren i pregazili ih.
Priprema za utakmicu svih utakmica trajala je danima.
– Kad je derbi, sedam dana se pripremaš, sedam dana se samo o tome priča, sedam dana se radi… Oseća se ogroman pritisak i sedam dana ne spavaš! Možda zaspiš od umora preko dana na onom odmoru malo da dremneš, ali mirnog sna nema. Stalno čekaš kad će ta utakmica početi i kako će proći. Praviš film u glavi, razmišljaš da li će te Bog pogledati, jer to je ozbiljan pritisak. Sve je lepo, osvojiš ti titulu, ali pamti se derbi. Tu dokazuješ ko je bolji i kvalitetniji. Na terenu je mnogo lakše, jer razmišljaš o igri, o protivniku, u samom si polju. Na klupi si mnogo nervozniji, tamo si više navijač. Naravno da uvek postoji strah da ne napraviš grešku, pogotovo u Zvezdi gde je breme veliko i greške se ne praštaju lako. Potreban ti je ogroman kredit da ti se greška oprosti. Taj strah uvek stoji u podsvesti – ne smeš da pogrešiš na tom delu terena, šef ti je rekao to i to… To mora da se poštuje.
Ipak, uspon na Marakani prekinula je jedna teška, višemesečna kazna.
– Bila je to ona nesrećna utakmica protiv OFK Beograda. Dali smo gol za pobedu, a pokojni sudija Tripković ga je poništio. U toj gužvi ne znam da li sam slučajno postavio nogu, čovek je pao i bio sam kažnjen šest meseci, a trebalo je da budem godinu dana. Propustio sam Kjevo, Lacio… Bilo mi je izuzetno teško. Fudbal ti je život, a ti šest meseci ne možeš da igraš. Opet kažem, glava tada nije bila na mestu, nismo imali viziju kakvu imamo danas. Bila je to mladost-ludost, tek kasnije shvatiš šta si propustio.
RUSKA FANATIČNOST I NESTVARAN LET ZA DONjECK
Nakon odrađene kazne, Vidakov fudbalski put ponovo je dobio neočekivan obrt.
Odlazak u Rusiju doneo je susret sa ligom koja je doživljavala finansijsku i igračku eksploziju.
– Rusija je finansijski bila izuzetno jaka. Imao sam ponude iz Španije, Italije, Holandije… Još iz PAOK-a sam imao opciju za Holandiju kad smo igrali protiv Rode, ali finansijski to nije moglo da se meri sa Rusijom. U Dinamo su doveli petoricu igrača iz Porta, pa Danija, Derleja, Maniša, Tijaga Silvu… Toliko je novca uloženo da je to bilo neverovatno, trebalo je preživeti tamo četiri godine. Liga je bila izuzetno teška, radna, takmičarska. Što se tiče analiza, medicine, priprema i fizike, Rusi su bili pravi fanatici. Putovanja su bila najteža, letelo se po šest sati uz promenu vremenskih zona. Kreneš u četvrtak, igraš u subotu… Kad odeš tamo, po moskovskom vremenu je šest ujutru, a tamo gde igraš šest uveče, potpuno te ošamuti. Klubovi koji su igrali Evropu često su morali da kombinuju timove za ta daleka gostovanja.
Pre odlaska u Moskvu, zamalo se dogodio transfer u Šahtjor, a putovanje na pregovore pretvorilo se u anegdotu za anale.
OFK BEOGRAD, KINA I DOKTOROV SPECIJALITET
Nakon četiri i po godine u Moskvi, sudbina ga vraća na beogradske terene.
– Trebalo je da odem u Levski iz Sofije, igrali su Ligu šampiona. Međutim, ljudi koji su me vodili tražili su obeštećenje, a gazda Levskog je rekao da nikada u životu neće platiti obeštećenje dok je vlasnik kluba. Bio je to poslednji dan prelaznog roka i transfer je propao. U toj nesreći pojavila se sreća – zvao me je Zvezdan Terzić da dođem u OFK Beograd. Trener je bio Slobodan Krčmarević. Došao sam u utorak, a u subotu smo na JNA pobedili Partizan sa 1:0 golom Kolarova! Imali smo sjajnu generaciju, bili smo drugi na tabeli.
Rad sa Zvezdanom Terzićem ostavio je snažan utisak na Bratića.
– Zvezdan je stopostotni fudbalski čovek, tu nema greške. U ono vreme trebalo je biti funkcioner među vukovima kao što su bili Džajić u Zvezdi, Bjeković u Partizanu ili Šapurić u Vojvodini. Zvezdan je bio mlad, ušao je fenomenalno u posao, doveo mnogo mladih igrača na Karaburmu i napravio ih pravim fudbalerima. Imao je viziju, znanje i hrabrost da se svega toga prihvati. Zato mu treba skinuti kapu. Pogledajte Zvezdu danas – podigao ju je posle onih kriza, stala je na noge, redovno igra Ligu šampiona i ima ozbiljan budžet. To je doneo svojim znanjem i umećem.
Nakon još jedne polusezone na Karaburmi, stigao je poziv sa drugog kraja sveta:
Boravak u Kini obeležila je i jedna anegdota za trpezom.
BALAKOV, ZATVARANjE KRUGA I KRAJ KARIJERE
Nakon Kine, Vidak se vratio na evropski kontinent.
– U Kini sam povredio zadnju ložu, pauzirao šest meseci, a dete je već trebalo da krene u školu i želeo sam da se vratim u Evropu. Imao sam ponudu Lucerna, tamo je bio Ćirijako Sforca. Međutim, pojavio se Sent Galen sa Krasimirom Balakovim. Balakov je voleo nas Srbe, imao je naš mentalitet. Razgovor sa Sforcom je bio korektan, ali Sent Galen je bio veći klub, bolji stadion, više navijača, a u gradu je živelo mnogo naših ljudi.
Kraj igračke priče ispisan je tamo gde je i počeo životni put – na severu Bačke.
– Vratio sam se u OFK Beograd kada je bila teška borba za opstanak, uspeli smo da ostanemo u ligi, a onda sam prešao u Spartak iz Subotice. Tamo sam rođen, majka mi je živela sama, a ja sam sa porodicom bio u Novom Sadu, pa mi je sve bilo blizu. Zoran Milinković je bio trener, pozvao me je da pomognem iskustvom. Te godine smo napravili sjajan rezultat, ušli u Evropu i bili treći na tabeli.
Odlazak u igračku penziju u 37. godini došao je prirodno.
TRENERSKI DVOJAC SA LALATOVIĆEM: SPAŠAVANjE ZVEZDINE DECE
Prelazak na trenersku klupu dogodio se munjevito, prvo uz Dragija Kanatlarovskog u Subotici gde je radio volonterski i stigao do polufinala Kupa izbacivši Partizan, a zatim je usledio poziv koji je promenio sve.
Rad u Zvezdi te sezone bio je ravan hodanju po ivici žileta.
– Bilo je to prelepo iskustvo, radili smo pošteno. Jeste, nije bilo struje, nije bilo novca, ali borili smo se sa Partizanom za titulu do poslednjih kola. Ipak, naša najveća pobeda bila je promocija petorice omladinaca koji pre toga nisu imali nijednu seniorsku utakmicu – Luke Jovića, Marka Grujića, Mihaila Ristića, Vukašina Jovanovića i Predraga Rajkovića! Svi do jednog su postali veliki igrači i napravili ozbiljne karijere. Trebalo je imati ogromna m**a da se ti momci gurnu u vatru u onakvom trenutku. Borili su se kao lavovi.
Ipak, malo je nedostajalo da karijere pojedinih bisera odu u sasvim drugom smeru.
– Doduše, Luku i Rileta sam ja spasao! Mogli su da budu vraćeni sa priprema zbog nediscipline. Nije bila velika nedisciplina, ali u Zvezdi se za takve stvari odmah letelo kući, pogotovo u tim godinama. Ja, Dragan Šarac i naš maser smo ih sačuvali i nismo rekli Lali, Terziću i Džajiću. Da sam ih ocinkario, bili bi vraćeni sa priprema. Mislim da treba da mi budu zahvalni, a oni vrlo dobro znaju šta je bilo!
Te sezone titula je izmakla za dlaku, a derbiji su doneli posebne drame.
– Izgubili smo u Humskoj sa 1:0 onim golom Drinčića iz slobodnjaka, a imali smo dve mrtve šanse preko Luke Jovića. Posle je na Marakani bilo 0:0, derbi je kasnio sat vremena zbog velike tuče navijača i to je potpuno ubilo utakmicu, sve je palo u drugi plan.
Zajednički put Lalatovića i Bratića nastavljen je kroz Borac iz Čačka, Čukarički, Radnički iz Niša i dva mandata u Vojvodini. Period u Čukaričkom doneo je saradnju sa Vladimirom Matijaševićem koga Bratić izuzetno ceni.
– Matija je fudbalski čovek, odlično vodi Čukarički, drži konce, prodaje mlade igrače i održava klub na visokom nivou. Malo je takvih sportskih radnika danas. U Nišu smo takođe napravili čudo – imali smo sjajnu ekipu, razdvojili Zvezdu i Partizan na tabeli, izborili Evropu, a ceo grad je bio prezadovoljan našim igrama.
Kruna svega bilo je nezaboravno finale Kupa Srbije 2020. godine u Nišu, gde je Vojvodina srušila Partizan posle trilera.
– Kao da je sudbina htela da se vratimo u Vojvodinu. Bilo je mnogo turbulencija, promena uprave, podmetanja klipova… Ali sve smo izdržali, Lala je sve to stoički izgurao na svojim leđima, a mi zajedno sa njim. Došli smo u Niš na finale gde praktično nismo imali navijače – ceo stadion je navijao za Partizan, naših je bilo možda nekoliko! Iz uprave su sa nama bili samo gospodin Dušan Bajatović, Ljuba Apro i još jedan čovek. Bila je to prava viteška borba jedne ekipe koja je vredela mnogo.
Završnica meča kidala je živce.
A priča o čoveku koji je doneo odluku ravna je filmskom platnu.
Nakon uspeha u Srbiji, usledila je epizoda u Saudijskoj Arabiji u Al-Batinu.
TRENERSKA FILOZOFIJA: VISOKI PRESING I FUDBAL NA GOL VIŠE
Nakon epizode u alžirskom velikanu ES Setifu, gde je radio sa Milutinom Sredojevićem i bio oduševljen afričkom fudbalskom strašću, Vidak Bratić je potpuno spreman za samostalne izazove u ulozi šefa stručnog štaba.
– Samostalno sam vodio Sremsku Mitrovicu i RFK Novi Sad, stekao PRO licencu i to mi je mnogo značilo u praksi. Imam dvocifren broj godina kao trener, radio sam u velikim klubovima, prošao sve nivoe i odlično poznajem našu ligu. Kao što sam nekada bio fajter na terenu, takav sam i kao trener. Kada dobijem pravu šansu, grizem i ujedam da uspem!
Kada govori o fudbalskim uzorima, Bratić ne krije svoje moderne poglede.
– Pratim sve evropske lige, a izuzetno mi se sviđa stil koji Vensan Kompani forsira u Bajernu. Igraju agresivno, brzo, tehnički savršeno, sa visokim presingom i igrom jedan na jedan sa puno rizika. Moja vizija je ofanzivan fudbal. Iako sam igrao štopera i zadnjeg veznog, volim da se igra na gol više, volim duele, sudare, da moja ekipa dominira i pritiska. Nisam trener koji će stati u dupli blok i čekati grešku protivnika da ga prevari. Volim visoki presing, pa ako je rival bolji, pružiću mu ruku.
Ipak, stanje u srpskom trenerskom esnafu vidi kao gorući problem.
O REPREZENTACIJI I OPROŠTAJU OD LEGENDI
Kao iskreni patriota, Vidak emotivno proživljava i dešavanja oko državnog tima.
– Po meni, najveća greška bila je smena Slavoljuba Muslina pred Svetsko prvenstvo. Kasnije je i Piksi napravio dobar rezultat, odveo nas na velika takmičenja. Sada je selektor Veljko Paunović, veliko fudbalsko ime, čovek iz vrhunske trenerske porodice. Veljko je došao u nezavidnu situaciju, u nevreme, ali kroz prijateljske mečeve i Ligu nacija video je sve. Ubeđen sam da sada u glavi ima kristalno čistu sliku o svakom igraču i da tačno zna šta može da očekuje od marta u kvalifikacijama.
Ono što ga posebno pogađa jeste odnos prema velikanima koji su zadužili naciju.
– Boli me odnos prema našim kapitenima. Gledam kako se cela Bosna oprostila od Edina Džeka, a naši kapiteni – od Baneta Ivanovića, Aleksandra Kolarova, Nemanje Matića, pa do Dušana Tadića – niko nije ispraćen kako dolikuje! Kao nacija moramo to da promenimo i da poštujemo ljude koji su bili istinski ambasadori našeg fudbala. Kod nas se odmah priča o godinama… Nema veze koliko ko ima godina, u fudbalu ili možeš ili ne možeš! A Dušan Tadić očigledno može. Bila bi velika stvar da je letos došao u Zvezdu ili Vojvodinu pre odlaska u Arabiju. Njegovo prisustvo bi podiglo celu ligu, a dva-tri mlada igrača bi uz njega postala znatno bolja.
RENESANSA VOJVODINE POD VOĐSTVOM DRAGOLjUBA ZBILjIĆA
– Tu sam, u Novom Sadu, i vidim da Dragoljub Zbiljić radi izuzetno ozbiljan posao. On je pravi profesionalac koji sluša struku i okružen je stručnim ljudima. Vojvodina nikada u istoriji nije bila stabilnija u pogledu infrastrukture, finansija, marketinga i dovođenja igrača. Zbiljić je najzaslužniji za sve to. Da je više takvih ljudi, srpski fudbal bi bio mnogo jači. Vojvodina želi titulu i želi da se ravnopravno bori sa Zvezdom i Partizanom. Napravili su odličan tim, ulažu u infrastrukturu – izgrađena su dva nova terena na Veterniku, nova teretana, promenjena trava na stadionu… Novom Sadu fali još samo jedan lep, moderan stadion. Dolazak legende poput Vladimira Jugovića na mesto sportskog direktora pokazuje kolika je težina i ozbiljnost ovog projekta. Vidljiv je ogroman napredak, a rezultati najbolje pokazuju koliko je njegov doprinos značajan. Jugović je jedan od ljudi koji su napravili ogromnu razliku i Vojvodina sa njim izgleda sve ozbiljnije, organizovanije i ambicioznije. Zaista, radi vrhunski posao. Sa ovakvim radom, Vojvodina ide pravo na vrh – zaključuje Vidak Bratić, u razgovoru za „Novosti“.
