Bilo bi nade da je srpski fudbal akter filma “Povratak u budućnost”. Udarena mu je, međutim, još jedna packa, koja ga je vratila u realnost.
LIGA NACIJA: Kvota kladionice Mozzart na pobedu Turske protiv Islanda (20:45) je 1.58.
Mršavo je ovo što imamo u nacionalnom timu.
Kada igramo s nekim za koje smatramo da su slični nama, onda se vidi sva bespomoćnost “orlova”. Lako je protiv Španije, od koje i ako izgubite niste praktično izgubili ništa. Ona je toliko dominantna da vas “guši”, tera na grešku pod konstantnim pritiskom, ali vam ostavlja i ogroman prostor. Sa Danskom to nije bio slučaj.
Nema Srbija kvaliitetni srednji red i špic. Od odlaska u reprezentativnu “penziju” Dušana Tadića nema plejmejkera, nema nekog sa završnim pasom. U takvoj bezidejnoj igri ne može ništa ni Luka Jović. Možda će u špicu da bude bolje sa povratkom Dušana Vlahovića, ali ako ostanu problemi u “vezi”, ako bude “šuštalo” u poslednjoj trećini terena i Vlahović će da bude odsečen.
Jasno je da selektor Dragan Stojković treba da računa i na Aleksandra Mitrovića i na Sergeja Milinković Savića, ali samo pod uslovom da oni hoće da izgaraju za reprezentaciju, a ne da naš nacionalni tim čašćavaju prisustvom, što je bio slučaj na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj.
Mora da se dođe fizički spreman, a ne sa viškom kilograma, mora da se trči, a ne trčkara, mora lopta nekad unapred, a ne samo pozadi. Mora mnogo toga što neko vreme ne vidimo kod Aleksandra Mitrovića, a još duže kod Sergeja Milinković Savića.
Ako se sve svodi na odbranu, sreće za “orlove” neće da bude. Filigranski rad je rezervisan za vrhunske majstore, a pitanje je koliko ih fudbalska Srbija zaista ima.
Ne deluje ni da je Piksi majstor na klupi.
Zanesenost posle junačkog remija sa Španijom raspršila se posle poraza u Kopenhagenu. Nije dovoljno samo da se naši igrači bore. Ta borbenost je osnova, nešto što mora da se podrazumeva u svakom timu i u svakoj reprezentaciji. Bobenosti ima, ali srpskom fudbalu je potrebna nadgradnja.