Beše to pre tačno dve decenije, upravo 16. oktobra 2004. godine, kada je 17-godišnji Lionel Mesi debitovao za Barselonu protiv Espanjola i otvorio novo poglavlje u istoriji fudbala, koje je ispisao zlatnim slovima. Ipak, nije još rekao poslednju reč. Možda Mesi peva “Labudovu pesmu”, ali je ona toliko skladna da izgleda da nikada neće ni da prestane, jer ono što omaleni argentinski mađioničar radi i dalje na zelenom tepihu je zaista poezija za svakog fudbalskog fanatika. Još jednu noć za pamćenje priredio je sa utorka na sredu i zaslužio po ko zna koji put naklon publike posle maestralne partije protiv Bolivije (6:0), ali o tome nešto kasnije.
KOLUMBIJA 2: Real Santander – Ljaneros (22:30), a kvota naše kladionice na igru GG je 2.12.
Da imamo vremensku mašinu i okrenemo 20 obrtaja unazad, videli bismo da je tadašnji trener “blaugrane” Rajkard dao šansu perspektivnom mladiću sa dugom kosom, a verovatno niko nije ni slutio da čarobnjak iz Rosarija u nogama poseduje takvu magiju kojoj rok trajanja ne ističe ni posle dve decenije. Moglo bi do sutra da se nabraja šta je sve Mesi uradio u karijeri, ali najkraće rečeno – osvojio je sve što vredi u fudbalu i postao ikona Barselone, ali i Argentine.
NAJBOLJE JE ČUVAO ZA SAM KRAJ
Tim redom jer mnogi su mu do dve godine unazad spočitavali to što nije uspeo da osvoji trofej s reprezentacijom i da ne daje sebe jednako u dresu Argentine i kluba, ali onda ih je Mesi sve demantovao. Ispostavilo se da je najbolje ostavio za sam kraj. Kao da su ga naljutile takve primedbe, pa je ginući u dresu “albiseleste” prvo podigao pehar Kopa Amerike, a onda saigrače odveo na krov sveta osvojivši Mundijal u Kataru 2022. godine, pa sve začinio još jedanput pokorivši Latinoameriku. Tri trofeja u tri godine sa “gaučosima” i flaster na usta kritičarima.
Naravno, najvažniji momena jeste upravo onaj kada je pod jakim katarskim suncem vukao saigrače do fudbalskog Olimpa i stekao kult božanstva u rodnoj Argentini, baš onakav kakav je dobio i Maradona koji je “gaučose” do vrha planete odveo davne 1986. godine. Od tada je ova južnoamerička zemlja čekala svog “mesiju” da ih izvede iz mračnog tunela, a dobila je Mesija koji im je doneo dugo čekanu “boginju”.
Dokazao je tada fudbaler Inter Majamija koliko mu je stalo do dresa najdražih boja, ali i posle tog velikog uspeha je nastavio da se dokazuje. Svaki put kada igra Argentina kao domaćin, u toj je zemlji praznik. Zbog povrede Mesi je preskočio prethodna okupljanja selekcije, a kada je opet obukao plavo-beli dres pokazao je da u čarobnom štapiću ima još magije, iako mu je 37 godina.
KLICAO MU JE CEO “MONUMENTAL”
Izveo je novi ples na oduševljenje krcatog “Monumentala” i pokorio Boliviju maltene u solo izvedbi (6:0), u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2026. godine. Postigao je het-trik, upisao dve asistencije i još učestvovao kod jednog pogotka. Kao da je hteo da navijačima na tribinama – a bilo je oko 80.000 – koji su u zanosu kao mantru ponavljali “Meeesi, Meesi, Meeesi” pokaže da kraj još nije blizu. Ni dve decenije kasnije, ni posle silnih trofeja, ni posle dve Kopa Amerike i pehara Svetskog prvenstva…
Navijači Partizana su pre nekoliko godina kapitenu Saši Iliću pevali: “Ja bih da igra još malo jer je Sale samo jedan”. Tako nešto bi hteli i Argentinci, ali da se ne lažemo i svi ljubitelji fudbala širom sveta jer se fudbalski Koperfild kao što je Leo Mesi rađa jednom u veku, a verovatno i ređe toga. Tinja nada da će, iako je to malo ko očekivao, da zaigra i na narednom Mundijalu, kada će “gaučosi” da brane titulu svetskih šampiona i kada bi legendarni Leo mogao da dopiše poslednje reči verovatno najlepše fudbalske priče u istoriji.