ČUDNI su putevi gospodnji!
Bivša zvezda košarkaškog kluba Jugoplastika Mihajlo Manović sada je beskućnik u Splitu i primoran je da kopa po kontejnerima i skuplja flaše kako bi zaradio nešto novca. Manović je rođen u Beogradu, ali je šezdesetih godina prošlog veka odlučio da postane stanovnik Splita. Životne okolnosti su ga dovele na ivicu egzistencije.
– Sakupljam flaše iz kontejnera po Splitu. Ovde postoji neka simbolika – bio sam žut, to je bila boja dresova Jugoplastike, a i kontejneri su žuti. Posle svih sjajnih rezultata, zaboravljen sam. Znam da su ljudi zaboravljeni, negde više, negde manje, ali ja sam tendenciozno zaboravljen – rekao je Manović za MozzartSport.
Manović je bio košarkaška zvezda bivše Jugoslavije i član čuvene generacije Jugoplastike.
– Kao šesnaestogodišnjak, nakon igranja u seniorskom timu Radničkog, prešao sam u Split, koji je 13. januara 1968. postao Jugoplastika. Košarkašku sreću sam potražio u Splitu. Jugoplastika je imala sjajne igrače. Beležili smo odlične rezultate. Igrali smo u finalu Kupa sa Zadrom, postali smo nacionalni šampioni (1971), igrali smo u finalu Kupa šampiona u Izraelu, poneli kući Kup, igrali smo u finalu Kupa i još mnogo toga. Kruna zlatnih sedamdesetih i osamdesetih dogodila se 1977. godine, kada je Jugoplastika osvojila domaći Kup, prvenstvo i Kup Radivoja Koraća. Imali smo deset zlatnih godina – od 1967. do 1977.
Ali onda je usledio njegov pad.
– Praktično sam izbačen iz tima bez ikakvog pravog objašnjenja. Posvetio sam se vaspitanju sina. Imao sam posao vozača u građevinskoj firmi. Tako da sam, umesto da radim kao jedan od trenera Jugoplastike, postao šofer… Imao sam zakupno pravo na Bačvicama.
Za vreme rata, legendarni košarkaš je bio nepoželjan u Splitu.
Život mu je promenila jeziva tragedija. Izgubio je sina.
– Sina su mi ubili 2007. godine, kad je bio na pragu tridesete, a ja imao pedeset i osam. Znate kako kažu, da jedna nevolja ne dolazi sama, e ja sam školski primer. Teško sam se razboleo. Operisao sam karcinom bubrega, žuči i dvanaestopalačnog. Skoro sam umro od sepse. Tada mi je doktorka u Beogradu rekla da sam medicinski fenomen. Otišao sam u penziju, majka je preminula, stan u Beogradu je pripao sestri koja je takođe umrla, a njena deca su ga prodala. Ostao sam bez ičega. Jedina nekretnina u Beogradu mi je sinov grob na Bežanijskoj Kosi, koji posetim dva puta godišnje, jer je autobuska karta od 80 evra preskupa za nekoga ko ima penziju 100 evra“, rekao je Manović.
