Crvena zvezda i Partizan najuspešniji su klubovi u Srbiji. Tu nema mnogo prostora za polemiku. Košarkaški, na ovim prostorima, malo ko može da im stane rame uz rame.
Ali, dok večiti jure pobede, trofeje i evropske uspehe, malo ko se pita šta će od srpske košarke ostati sutra.
A problem je mnogo veći nego što na prvi pogled izgleda.
Nedavno su košarkaši Srbije do 17 godina postali vicešampioni sveta. Impresivan rezultat, svakako. Ipak, iza srebrne medalje krije se podatak koji bi morao da zabrine sve one koji odlučuju o budućnosti srpske košarke — deo tih momaka već sada nastupa u inostranstvu.
Partizan je vicešampionu sveta dao trojicu igrača — Nikolu Đurovića, Luku Miladinovića i Luku Pavlovića.
Crvenu zvezdu predstavljali su Ognjen Simjanovski i Marko Veselinović, dok iz Mege dolaze Vuk Stepanović i Petar Bjelica.
Luka Galić nosi dres Igokee i nastupa pod patronatom Košarkaškog saveza Bosne i Hercegovine, dok je Vaso Šaponjić igrač čačanskog Borca.
A onda dolazimo do onih koji su već napustili srpski košarkaški sistem.
Matija Lukić nastupa za Saragosu. Nikola Kusturica je sada član Ju-Si-El-Ej koledža, a u vreme Svetskog prvenstva nosio je dres Barselone. Lazar Miličić, sin Darka Miličića je igrač akademije Pabla Lasa.
O problemu o kojem piše potpisnik ovih redova u više navrata govorio je i Svetislav Pešić. Nekadašnji selektor Srbije upozoravao je da srpska košarka polako gubi nacionalni identitet.
– Srbija je zemlja košarke. Tradicija, istorija, igrači, treneri, rezultati… Ipak, Srbija je jedina zemlja bez nacionalne lige. Jedina smo velika košarkaška zemlja bez nje. Imamo ABA ligu. Jedinu u svetu, ili makar u Evropi, gde možete da igrate sa 12 stranaca – rekao je Pešić 17. aprila za „Eurohoops“.
Govorio je tada i o pravilima koja postoje u drugim nacionalnim takmičenjima.
– U Crvenoj zvezdi — ko zna koliko stranaca. Partizan — isto. Budućnost košarke u Srbiji je pod velikim znakom pitanja. Mega? To je biznis. A ni oni ne igraju isključivo sa igračima iz Srbije – poručio je Pešić.
Upravo tu leži srž problema.
Srbija je danas jedna od najjačih košarkaških reprezentacija sveta. Ali niko nam ne garantuje da će to biti i sutra.
Da li je jurnjava za instant rezultatima zaista toliko važna da smo spremni da platimo cenu sopstvene budućnosti?
Odgovornost je na klubovima, ali i na navijačima. Jer navijač danas želi sve. Pobedu, trofej, Fajnal-for. Danas. Odmah. Sada.
U takvom sistemu trener nema mnogo prostora za strpljenje. Mladi igrač će pogrešiti. Izgubiće loptu. Promašiće otvoren šut. Loše će odigrati odbranu.
A stranac koji je plaćen stotine hiljada evra doveden je da pobeđuje odmah.
Srbija je na poslednjem Evropskom prvenstvu igrala praktično u najjačem sastavu. Ipak, Finska nas je u osmini finala pobedila 92:86 i poslala kući.
Tradicija ne igra.
Istorija ne pogađa trojke.
Medalje iz prošlosti ne stvaraju igrače za budućnost.
Zato bi svi košarkaški oci u Srbiji — od Saveza do vodećih klubova — morali da se zapitaju šta je najbolje za srpsku košarku.
Neograničen broj stranaca?
Ili jaka nacionalna liga koja će najveće talente držati na okupu, u sistemu u kojem bi Košarkaški savez Srbije imao jasnu viziju razvoja igrača koji predstavljaju budućnost reprezentacije?
Jer, sistemski rad ne počinje kada igrač dobije poziv selektora.
Tada je, možda, već kasno.
Pokušao je Partizan. Doveo je Marija Nakića i Mitra Bošnjakovića. Oni su i dalje tu, ali imaju epizodne uloge. Da ne zvučimo maliciozno, najčešće su na poziciji mahača peškira.
Pred Partizanom je sada rekonstrukcija tima. Mnogima je rečeno „hvala“, a još nikome „dobro došao“. Ostaje nada da će se stvari promeniti i da će mladi srpski igrači dobiti ozbiljniju ulogu.
Pokušala je i Crvena zvezda.
Andrej Kostić i Nikola Topić otisnuli su se preko „bare“ — prvi u NCAA, drugi u NBA ligu.
Prema spisku na zvaničnom sajtu Crvene zvezde, Stefan Miljenović, Aleksa Nedeljković, pomenuti Ognjen Simjanovski, kao i Ognjen Radišić i Lazar Stojković priključeni su prvom timu.
Hoće li novi trener Ibon Navaro rizikovati i dati im šansu?
Ili će i on, pod pritiskom rezultata, pobeda i očekivanja, morati da se osloni na internacionalne snage?
To nije pitanje samo za Ibona Navara.
To je pitanje za čitavu srpsku košarku.
Možemo da nastavimo sa trendom dovođenja stranaca i jurimo rezultat koji nam je potreban danas.
A šta će posle ostati od naše košarke?
Odgovor će dati budućnost.
Do tada nam ostaje da se nadamo najboljem i da svim srcem navijamo da neki novi Nikola Kusturica, iz daleke Španije ili sa još daljeg američkog koledža, jednog dana ipak izabere dres Srbije.
Samo, možda bi bilo bolje da se zapitamo zašto je uopšte morao da ode.
