KAKVA životna priča!
Hrvatski veslač Ivan Talaja, evropski prvak do 23 godine u samcu i osvajač seniorske evropske bronze u četvercu, otvorio je dušu u emisiji Sportcast by Paola koju donose Sportske novosti u saradnji sa Hrvatskim olimpijskim odborom.
Mladi sportista je otvoreno govorio o vršnjačkom nasilju, nerazumevanju okoline tokom školovanja i tome kako je poremećaj pažnje (ADHD) pretvorio u svoje najjače oružje za osvajanje medalja.
Talaja je opisao kako je još kao dete pokazivao neverovatnu količinu energije, što je kasnije dovelo do dijagnoze ADHD-a.
– Majka me snima, ja puzim, ustanem na noge, pun sprint i zakucam se glavom u kantunal (noćni ormarić). Hvatam se za glavu i smejem. Tako sam prvo naučio da trčim, pa da hodam. Meni je i sada u ovoj stolici teško da sedim dok pričam – iskren je Talaja.
Iako su ga profesori u školi uglavnom doživljavali kao „divljeg“ i nevaspitanog, Ivan je uspeo da promeni perspektivu i u svojoj manifestaciji hiperaktivnosti pronađe snagu koju drugi nemaju.
– Ljudi i danas ne shvataju da me to ne definiše kao osobu. Nisam loš čovek zato što sam divlji i pun energije. To nije sramota. Ja sam na to uvek gledao kao na svoju supermoć. Kad mi je stalo do nečega, imam veći fokus od drugih. Veslanje mi je ekstremno zanimljivo i na njega sam hiperfokusiran. Čoveče mili, imam više energije od svih, kako to može biti loša stvar u sportu?
Iza vrhunskog rezultata krije se teško detinjstvo obeleženo konstantnim maltretiranjem od strane vršnjaka. Ivan priznaje da mu je trebalo mnogo vremena da nauči kako da kanališe bes i kontroliše svoje reakcije.
– Bio sam predmet takvih sprdnji, ponižavanja, ‘bulinga', kako se kaže. Maksimalno vršnjačko nasilje i sa tim se nisam dobro nosio jer nisam znao kako da ih blokiram, mentalno se isključim iz njihovih provokacija. Odgovarao sam na sve njih i onda bismo imali problema u školi jer smo se potukli. Svaki mesec bi bila nekakva glupost u školi, ali na kraju sam naučio kako da isključim te komentare – objašnjava mladi šampion.
Emotivni vrhunac njegove dosadašnje karijere dogodio se na pobedničkom postolju, kada su ga preplavile emocije u trenutku koji je trebalo da bude kruna njegovog rada.
– Kada je počela himna, ja sam se izbezumio. Nisam znao da je pevam, reči sam zaboravio. Gledam ljude na tribinama, svi nasmejani, majka plače, otac viče, dernek… Krene „Lijepa naša“ i ja ne znam da pevam. I sad se tresem kad se toga setim, zamislite kako mi je tamo bilo – zaključio je Talaja svoju inspirativnu priču koja može poslužiti kao primer mnogim mladima koji se suočavaju sa sličnim problemima.
