Kanadska teniserka Gabrijela Dabrovski je ovog leta ostvarila san svakog sportiste – osvojila je medalju na Olimpijskim igrama. Ona i Feliks Ože Alijazim su u miksu osvojili bronzu na Igrama u Parizu, jer su u meču za treće mesto bili bolji od para iz Holandije.
ČEMPIONŠIP: U sredu od 16 igraju Barnli – Stouk, a u kladionici Mozzart je kvota na pobedu domaćina 1.50.
Sve to ne bi bilo ništa neobično da Kanađanka poljskog porekla nije poslednjeg dana 2024. godine otkrila da se na putu do medalje borila sa opakom bolešću. Ona je svoju ispovest objavila na Instagramu, a prenosimo je u celosti:
NEŠTO TAKO MALO IZAZOVE VELIKI PROBLEM
– Kako nešto tako malo može da izazove tako veliki problem? To sam se pitala kada mi je dijagnostifikovan rak dojke sredinom aprila ove godine. Znam da će ovo biti šok za mnoge, ali sam dobro, i biću dobro. Rano otkrivanje spasava živote. Celim srcem se sa time slažem.
U proleće 2023. pronašla sam kvržicu u levoj dojci, a nekoliko meseci kasnije doktor mi je rekao da to nije ništa i da ne treba da brinem. I, nisam brinula. Vreme je prolazilo, a onda sam u proleće 2024. osetila da je kvržica malo veća.
Tokom naših VTA ispitivanja, doktor iz Ženske teniske asocijacije mi reče da ne zna tačno šta je u pitanju i da bi trebalo da uradim pregled skenerom. Prvo sam uradila pregled mamografom, pa onda ultrazvukom da se potvrdi nalaz, a onda treće… Bio je to poziv radiologa koji je gledao snimke, i koji me je upozorio da kvržica ne liči na cistu zbog različitih ivica i senke. “Ružno deluje i želim da uradiš biopsiju odmah”.
Sledećeg jutra sam uradila biopsiju leve dojke. Preliminarni rezultati su stigli istog dana i glasili su: kancer. To su neke reči koje nikada ne želite da čujete, a istog časa vaš život i život vaše voljene osobe se okrene naglavačke.
DVE OPERACIJE
Kada brzo premotam šta se potom desilo, a imala sam dve operacije, oporavak, rehabilitaciju, setim se kako su mi lopticu drugi bacali da serviram, jer levu ruku nisam mogla da podignem dovoljno (i pritom je sve ovo bilo dve nedelje pred Notingem!), zatim se desilo manje odlaganje daljih tretmana kako bih mogla da učestvujem na Vimbldonu i Olimpijskim igrama, a potom… Radijacija, pa odmor (između Toronta i Ju-Es opena), početak endokrinološke terapije, završetak sezone na najbolji mogući način… sve to mi sada deluje nadrealno.
Zašto vam sada pričam moju priču? Dugo vremena nisam bila spremna da se izložim na ovaj način, da privučem tako pažnju i pitanja kao što je inače slučaj. Želela sam da kroz sve prođem privatno, a da o svemu znaju samo meni najbliže osobe. Toliko je bilo mnogo nepoznatih stvari, toliko učenja i istraživanja da se obavi. Trenutno sam na mestu gde mogu bolje da prihvatim tretman, ali i sporedne efekte i kako da se sa njima izborim. Molim vas da prihvatite da sam u potpunosti svesna koliko sam sreće imala, jer mnogi ne dočekaju taj luksuz da uopšte ispričaju svoju priču.
Vremenom, shvatila sam da sam deo nečeg većeg nego što sam ja sama. U oktobarskom “Mesecu skretanja pažnje na kancer dojki” uhvatila sam sebe da želim da delim objave o važnosti ranog otkrivanja, zdrave ishrane i životnih navika, objave stručnjaka od kojih se ima šta naučiti, emisija koje nude savete i utehe, i tome slično. Taj osećaj želje da se pomogne drugima, na pozitivan ili koristan način, bio je uvod u ove moje objave.
Prva stvar koju sam videla kada sam išla na prvo snimanje mamografom bio je jedan flajer na kome je pisalo “Rak dojke se skoro 100 odsto može preživeti”. Moja namera je da objavljivanjem nekih mojih iskustava istaknem kvalitet života koji neko može imati ako se rak rano otkrije, kada imate pristup doktorima i drugim zdravstvenim radnicima koji su obučeni i posvećeni, kada se pozabavite svojim psihičkim, fizičkim i duhovnim blagostanjem. I kada ste okruženi ljudima koji su zaista uz vas.
PREŽIVELA
U ranoj fazi plašila sam se da će kancer biti večno deo mog identiteta. Tako se ne osećam više. Privilegija je što mogu da sebe nazovem nekim ko je preživeo.
Baš zbog toga, želim da najveće hvala uputim svima koji su bili uključeni u ovo moje putovanje, od prvog dana. Bez podrške, stručnosti, ljubaznosti, strpljenja, privikavanja, mudrosti, žrtvovanja i duboke brige mnogih, ne znam kako bi moja situacija sada izgledala. Večno sam zahvalna.
Tako često u životu dešavaju nam se stvari na koje ne možemo da utičemo, a za koje mislimo da nisu fer. Sve što možemo tada da učinimo je da izaberemo kako ćemo reagovati. Zvuči kao kliše, ali zaista je tako. Jedan od mojih ominjenih citata je od Viktora Franka: “Sve može biti oduzeto čoveku, osim jednoga: poslednje od ljudskih sloboda – da izabere stav prema bilo kojim okolnostima, da izabere sopstveni put”. Moja dijagnoza mi je dala priliku da gledam na izazove kroz drugačija sočiva: sočiva zahvalnosti.
Ako ste me videli da se smejem na terenu tokom poslednjih šest meseci, bilo je to iskreno. To ranije nije uvek bio slučaj. Dok sam aktivno radila na popravljanju mojih stavova tokom dugog niza godina, i terapijama i na druge načine, kada mi je dijagnostifikovan rak – to je postao katalizator za mnogo trajniju promenu. Kada je postala realna mogućnost da izgubim sve ono na čemu sam radila čitavog života, tek tada sam stvarno počela da zaista cenim sve što imam: divne roditelje i prijatelje, nestvarne trenere, dubl partnera koji ne odustaje od mene, pravi tim, pristup stručnjacima za zdravstvenu negu, a i to što igram igru i od toga živim.
Moj životni stav se promenio iz “Moram da radim ovo (da igram tenis i ne traćim moje talente)” u – “Imam priliku da ovo radim!”. Kroz ta sočiva sam pronašla mnogo lakše načine da osećam zadovoljstvo u onim segmentima mog života koje sam ranije doživljavala kao teško breme.
Zato, kanceru kažem: je*i se, ali, takođe i – hvala ti.
