DELOVALO je sve kao u najlepšem filmu.
Tri uzastopna zlata na Olimpijskim igrama, šampioni Evrope nedavno u Beogradu i onda totalni šok i neverica. Selektor vaterpolo reprezentacije Srbije Uroš Stevanović je podneo ostavku. Pravo niotkuda!
Oglasio se mladi stručnjak i saopštenjem u kome je sve otkrio.
– Smatram da je posle dolaska novih ljudi na čelo našeg Saveza vreme i za nove ljude pored bazena, u stručnom vođenju najboljeg tima Srbije. Viđenja budućnosti nam se dobrano razilaze i ja ne želim da takva situacija dovede do bili kakvih problema unutar tima i Saveza. Poslednjih dana svi smo zajedno svedoci javnih nastupa novog predsednika VSS-a koji su, potpuno u suprotnosti sa mojim gledištima, kao i osećajem celokupne nacije ka olimpijskim i evropskim šampionima. Upravo iz želje da zaštitim igrače koji su zaslužili zlatne medalje i doneli ih u Srbiju, na radost naroda, podnosim ostavku – ovaj deo saopštenja govori sve.
Naime, Stevanović ne želi saradnju sa novim predsednikom Vaterpolo saveza Srbije Slobodanom Sorom!
Podsećanja radi, Uroš Stevanović je seo na klupu Srbije kada niko nije želeo nakon Dejana Savića i dva olimpijska zlata. I ne samo to, nakon smene generacije, možda i najbolje koju je vaterpolo svet video. Došao je on Uroš Stevanović, podmladio reprezentaciju pokorio Pariz senzacionalno 2024. godine.
Nije tu stao, kao tihi heroj spremao je ekipu za Beograd 2026. godine. U najavama Evropskog prvenstva u prestonici Srbije nije želeo da postavlja velike ciljeve – iako oni po prirodi pripadaju olimpijskim šampionima. Nije dizao euforiju, već je isticao polufinale kao prvu stanicu do koje treba stići, a ona je uz novi sistem takmičenja bila prilično daleko.
Bio je 25. januar 2026. Ako ste imali sreće, bili ste u Areni – gledali ste Uroša Stevanovića kako velikane srpskog sporta odvodi do trona. Selektora koji je glasan samo onda kada treba braniti svoj tim. Odveo do trona, pa nestao bez reči, bukvalno, verovatno sa željom da ne uzme deo svetla koje je obasjalo neke nove vaterpolo heroje i one već poznate posle još jednog zlata.
Delfini su igrali odlično – čvrsto u odbrani, kreativno u napadu – pa su uz podršku punog gledališta u Areni, uspeli da savladaju i Španiju u prvoj fazi, te da uz sve tri pobede prođu dalje. Onda su u novoj grupi nadigrali i Mađarsku, te tako obezbedili mesto u polufinalu kolo pre kraja. U borbi za finale nadigrana je Italija. Ali ne bez problema.
I tu je bila tačka bez zareza, Uroša Stevanovića više nećemo gleadti kraj bazena kao selektora Srbije, ali za ono što je do sada uradio treba mu se i te kako zahvaliti.
